Јуче је у српском парламенту, поводом дебате о скупштинској адреси, говорено и о спољној политици Србије. После дугог времена, народно је представништво јуче први пут имало да каже, шта оно мисли о правцу, којим се спољна политика данашње владе креће. Народна Скупштина, која се обично бави чисто унутрашњим приликама, уздигла се јуче тим поводом на висину, ни којој бисмо је ми радо чешће гледали. Иницијативу у томе дали су посланици из старе либералне и нове народне странке, а посланици из већине прихватили су је тако да је најзад и влада, у лицу председника министарства и министра спољних послова такође казала своје мишљење.
Па ипак, слика коју је пажљив посматралац могао у скупштини јуче да добије о тенденцијама српске спољне политике, није ни најмање јасна. И покрај говора г. Пашића ми још не знамо којим се путем наша спољна политика креће, шта хоће, шта неће и какве је резултате донела. Обазрив као и увек, г. Пашић је употребљавао тако опште, уобичајене формуле, да је на крају крајева цео његов говор изгубио свако значење. То се најбоље видело у питању о нашим односима са Бугарском.
Опозиција, нарочито г. г. Рибарац и В. Вељковић, врло су добро уочили, да је то питање баш оно, у којем влада или не може или неће никаква обавештења да да̂. Полазећи са сасвим тачног гледишта, да народно представништво у једном тако важном питању мора добити од владе обавештења, они су тражили, да им се одговори на ово: како стоји Србија према Бугарској, какве је природе тај споразум, за који бугарски председник министарства каже да нема никаквог политичког значаја и каквог утицаја тај српско-бугарски споразум може имати на развитак маћедонског проблема.
Ни на једно од ових питања г. Пашић није отворено одговорио. Он је почео са оном стародревном фразом „Балкан балканским народима“ — у чију тачност сигурно нико живи у Србији не сумња — па је онда казао, да и наши и бугарски интереси захтевају да се сложимо; напоменуо је даље, да је Србија увек водила мирољубиву политику ни да је, што се Маћедоније тиче, прихватила реформну акцију споразумних сила, од које се великим користима нада. И ништа више. Ни на једно од оних питања, које данас занимају цело наше јавно мњење, г. Пашић није одговорио.
Наравно, један министар спољних послова и не може, баш и покрај најбоље воље, да изнесе све на средину. У тако важним питањима много што-шта мора често да се крије. То је истина. Али је у сваком случају и потребно и корисно, да се та питања бар у главним потезима изнесу пред цео народ. Српски Краљ иде у Софију, у здравицама се спомиње искрени споразум између два братска народа — а овамо ми овде у Србији не знамо чак ни приближно у чему се тај споразум састоји. Знамо само то, да Бугарска у маћедонском питању остаје при томе, да Маћедонији треба дати аутономију, а како о томе српска влада мисли, ми немамо ни појма.
Што се осталих српских покрајина тиче, г. Пашић био је још штедљивији у речима. На жалост, он као министар, није о томе ни имао много што-шта да каже. Утешно је при томе само то, што су народни посланици, и из већине и из опозиције, нашли начина, да у симпатичној форми спомену све оне српске крајеве, у којима наш народ води данас тако очајну борбу за опстанак. И баш та једнодушност између једног и другог дела народног представништва показује, да Србија почиње лагано да се буди из оне апатије, у којој је тако дуго била за сва питања националне природе. У томе лежи највећа важност јучерање скупштинске дебате. Покрај тога, има још и нешто друго. Ток саме седнице показао је, колико је опозиција потребна у скупштини. И ако броји свега неколико посланика, она је јуче, само због тога, што се готово сва ангажовала, изазвала једну корисну дебату. У интересу би целе земље било, да она тако и продужи, и не да се нехатно повлачи као лањске године. Тада ће сигурно и г. Пашић на сва она питања дати одговор, који нам је јуче остао дужан.