Пре неколико дана јавила је сва европска штампа, да је руски цар одликовао високом орденом аустријског посланика у Цариграду и о да је у исто време аустријски цар такође одликовао рускога цариградског посланика. Пажљиви читаоци питали су се тада откуда сад наједаред та висока одликовања, кад им никаквог непосредног повода нема. Нико није умео да нађе одговора на то питање све до прекјуче; сада је све јасно.
Прекјуче је у исти мах објављен у Бечу и у Цариграду званичан извештај о стању у Маћедонији. Тај извештај израдила су заједнички руско и аустријско посланство у Цариграду, према подацима које су добили од својих цивилних агената у Маћедонији. То је био повод одликовању, које је у први мах изгледало неразумљиво.
Цео тај извештај врло је оптимистичан, као и све друго што су обе споразумне силе објављивале после мирцштешкога владарског састанка. Он се и почиње и свршава уверавањем, да је реформна акција већ почела доносити видних резултата. На жалост, та се уверавања ничим, или готово ничим не доказују. Напротив, баш из самог тог извештаја лако се може видети, да досад није много урађено на поправци тамошњих односа.
Једино, што се као позитиван резултат може навести, то је повратак бегунаца (преко 6000 душа); све остало тек треба да се уреди.
У извештају се признаје, да турска влада чини свакојаке сметње реформној акцији, да се противи свакој корисној новици, да револуционарна пропаганда разних народности ове тешкоће још повећава, да је због црквеног питања раздор између појединих хришћанских народности још увек онај исти и да финансијска страна рефорама још није регулисана.
Ова последња тачка нарочито је важна. Пре но што пређе на саме реформе, мора се регулисати финансијски положај маћедонских вилајета; иначе од свију програма и од свију рефорама нема ништа; то се чак и у извештају изрично признаје.
А у том погледу досад одиста није још ништа урађено. Приходи солунског, битољског и косовског вилајета дају, по одбитку свију осталих позиција, петнаест милиуна динара на издржавање трупа, које су по њима распоређене. То би за нормалне прилике било доста, чак и сувише, али како је Турска последњих година нагомилала у тим вилајетима много више војске но обично, та сума је постала недовољна. Због тога сад не примају плату ни чиновници. ни официри, ни војници; због тога се сваки час дешавају буне и нереди, у којима увек само хришћани страдају.
Кад дакле нема новаца за то, нема ни за остале потребе. По мирцштешком програму, разорена и попаљена седа требало би што пре да се поново дигну. Одакле? Чиме? Турска влада је истина одредила на то 875.000 динара, али то није ни близу доста, баш и кад не би било уобичајених злоупотреба.
Кад се све сабере, види се да није урађено ништа. Страна жандармерија је истина уведена, израђени су пројекти о укидању десетка и о финансијској самоуправи по вилајетима, али пројекти су пројекти, и ништа више. Да пак ни жандармерија није довољна, види се већ и по овим убиствима, која се дешавају на све стране као и пре.
Кад дакле споразумне силе морају и саме да признаду, да много досад нису урадиле, зашто су публиковале овај извештај? Одговор је лак. Већ од дужег времена у енглеском, француском и талијанском јавном мњењу почели су се дизати гласови против руско-аустријске реформне акције. Говорило се, да Русија и Аустрија, док раде овако саме, никада неће моћи извршити поверени им посао. Пре кратког времена међутим и полузванични листови у тим земљама почели су тражити да се рад на реформама у Турској одузме од Русије и Аустрије и пренесе на све велике силе. У том смислу изашао је пре кратког времена и један врло карактеристичан чланак у парискоме „Тапу“.
И Русија и нарочито Аустрија не би имале интереса, за посао, који су оне радиле досад саме, пређе у руке свију великих сила. Због тога су онда и објавиле овај извештај о свом досадашњем раду, који треба да покаже, да је ипак, покрај свију тешкоћа, било и успеха. Хоће ли пак тај извештај имати жељенога дејства, ствар је врло сумњива. У сваком случају, радиле на реформама само Русија и Аустрији, или радиле све европске силе заједно, за нас је очевидно, да ће та цела реформна акција, ма под којом фирмом, бити један потпун фијаско.