„Пестер Лојд“ орган бечке камариле који на немачком језику излази у мађарској престоници има обичај, а то је и његово главно занимање, да чита лекције балканским народима. Није то никакво чудо. Он још чешће чита лекције и самим Мађарима кад ови покажу живљу тежњу да се ослободе Беча, и да њихов парламентаризам не буде привидан и слепо оруђе бечке клике.
„Пестер Лојд“ се у тој својој улози појавио и јуче, поводом говора г. Пашића о спољној политици у Народној Скупштини, приликом дебате о Адреси. Овај лист пропраћа говор нашег министра спољних послове овим речима: „Кад се прочита говор српског министра спољних послова г. Николе Пашића којим је завршена дебата о Адреси, могао би се добити утисак да је он у питањима која нас интересују потпуно исправан, шта више да је необично пријатељски. Али се ипак не може прећи ћутке преко једне изјаве г. Пашића. Она се не налази у оном извештају који је шеф српског пресбироа, у својству приватног дописника, послао једном бечком листу, али се налази у тексту који је саопштен целом свету. Г. Пашић је, говорећи о односима између Србије и Аустро-Угарске, изјавио да том приликом није згодно претресати /босанско-херцеговачко питање/ које је, као међународно питање, спада у надлежност великих сила. Насупрот овој изјави, може се утврдити да с босанско-херцеговачког питања нема, и да ће по томе велике силе тешко икада и доћи у положај да то питање решавају. То је питање решено и свршено чланом 35. Берлинског Уговора и за нас, и још мање за Србију, нема никакве потребе да се оно истиче. Ми смо се у мају ове године изјаснили о овој ствари; ми смо онда препоручили нашим суседима да избију себи из главе босанске снове и да се више не муче мислима шта се могло учинити а није се учинило. Такве бесплодне сањарије не воде ничему. Још нам мање изгледа умесно да и с тим стварима игра опасна игра полуодбијањима и наглашавањима, којима се указује на то да се тобож води рачун о тешкој нужди али да ипак нису напуштене све наде. Ми мислимо да Србија има пречих брига; она мора да води солидну реалну политику, да уреди своје државне финансије и привредне приливе у својој земљи. У таквоме раду може пре рачунати на помоћ него у ветренастим фантазијама о будућности које су јој више од штете него од користи“.
Из овог кратког „Пестер Лојдова“ саопштења види се само то, да су господа у Бечу необично осетљива кад се у Србији само и спомене Босна и Херцеговина; а извесно и сам писац не верује да је доказао да босанскохерцеговачко питање не постоји. Постоји оно већ двадесет и пет година онако исто као и маћедонско питање, и Берлински Конгрес дао му је само једно привремено решење. Чак се не би могло тврдити да би питање о Босни и Херцеговини било скинуто с дневног реда и онда, кад би једним међународним уговором Босна и Херцеговина биле коначно присаједињене Аустроугарској. Међународна се питања истичу углавном, на два начина: или их истиче једна држава у чијем је интересу да се оно истакне; или их истичу саме прилике у једној земљи које се унутрашњим силама не могу да измене. Држава данас мора имати еминентно етички карактер. Њени поданици морају уживати све плодове данашње културе. Да би се то могло постићи, чланови државне заједнице морају представљати један хомоген елеменат. Та се хомогеност данас огледа на првом месту у језику и историјским традицијама. Ако тога има онда се потреба за политичком заједницом намеће. Ако та потреба није задовољена, онда се питање о таквој заједници покреће. То је, по нашем мишљењу, једино правилно гледиште на прилике под којима се истиче извесно политичко питање. И кад, после свега тога, узмемо да су Босанци и Херцеговци срж наше сржи; да се у Босни и Херцеговини говори најлепши српски језик, да је тамо очувана најлепша српска раса; да су наше историјске традиције истоветне са историјским успоменама Босне и Херцеговине; кад томе додамо да се народ у Босни и Херцеговини може да развија само и једино у политичкој заједници са Србијом; и, најзад, кад погледамо садашњи положај Босне и Херцеговине и систематску истрагу урођеничког становништва, — онда је јасно да босанско-херцеговачко питање не само постоји, него и да је врло акутно.