Из Порт-Артура нам стижу све ређи гласи. Пре неколико дана, генерал Штесел жртвовао је једну од неоштећених ратних лађа, само да би могао да пошље један свој извештај руском цару. Лађа је пропала, али је извештај ипак стигао, ма да нико на зна шта у њему пише. Зна се само толико, да је у Петрограду одмах после тога држан ратни савет, који се без сваке сумње бавио питањем о Порт Артуру.
С друге стране, дописници разних страних листова јављају, да опсада Порт-Артура стално напредује. Јапанци сада више не нападају онако лудо, као у почетку. Они сада више не жртвују хиљаде и хиљаде својих људи, као што су то при првим нападима чинили, већ систематски, лагано иду напред, уздајући се више у глад и нестанак муниције, но у снагу свога оружја. Копају непрестано ровове, приближују се корак по корак руским утврђењима, не излажући више онако презриво своју војску руској пушчаној и топовској ватри. Увидели су сад и они, да силом не могу ништа да учине.
Толико је већ пута јављано, да у Порт-Артуру влада глад, па је све било лаж, Очевидно је, да су Руси, крај све своје немарности, ипак били довукли у Порт-Артур велику количину хране, пре но што је веза између њега и остале руске војске била прекинута. Међутим, судећи по свему, изгледа, да је хране почело да оскудева у опседнутом граду. То се види из овога: за последњу недељу дана, два француска и један немачки товарни брод покушали су да уђу у у Порт-Артур, натоварени све самим конзервама. Јапанци су их ухватили и конфисковали. Очевидно је, да сопственици тих бродова нису то чинили на свој ризик, јер су морали знати, да има врло мало наде да ће моћи пробити јапанску блокаду и ући у Порт Артур. Они су то дакле сигурно радили по руској поруџбини, а то значи, да се оскудица појављује у Порт-Артуру, пошто Руси иначе не би тако скупоцене товаре ризиковали, с већом вероватноћом да буду ухваћени и конфисковани, но да срећно умакну и уђу у пристаниште.
Наравно, ако се ти покушаји буду обнављали, неки товарни бродови сигурно ће и ући. Неки су можда већ и ушли, али је све то врло мала помоћ и слаба утеха, кад се зна, да један такав товарни брод, баш ако је и врло велики, једва ако може да унесе толико хране, колико је целом гарнизону за три-четири дана потребно.
А чим се глад појави, онда је крај ту. Ништа онда неће помоћи ни сво јунаштво ни цео досадашњи труд. Порт-Артур онда мора пасти, ма колико се Штесел бранио.
Зато и гледа данас цео културни свет у ту ситну тачку на Крајњем Истоку, око које се толики интереси врзу. Хоће ли се Порт-Артур држати још толико, док балтичка флота не стигне? Куропаткин канда за сад и не мисли да га ослобађа. Он мирно стоји на својим позицијама и чека док му нове трупе не дођу, а Порт-Артур је за сад оставио њему самом и балтичкој флоти.
Рождественски међутим врло споро путује. Он има да обиђе око целе Африке, да прође мора, која су у ово доба године врло опасна. Мора да штеди своје машине, јер му свака лађа пропада, чија се год машина поквари, пошто је на у једном неутралном пристаништу не сме оправљати. А и кад стигне, он ће најпре морати да уништи јапанску флоту, пре но што могадне притећи у помоћ Порт-Артуру. Има дакле још дуго да се чека, у сваком случају.
Ако се све то дочека и ако се све повољно сврши, онда ће бити лепо. Јапан ће онда, изгубивши своју флоту, бити одсечен од манџурског бојишта. Ни хране, ни муниције, ни нових трупа, неће моћи више да шиље. Цела јапанска велика војска била би тада Куропаткинови заробљеници, јер би тада Руси, са својим трима армијама, напали Јапанце и у Манџурији и у Кореји. То онда више не би би рат, не би биле битке, већ истребљивање читавог једног народа. Нити би имали шта да једу, нити би могли да се врате, већ би покрили манџурска поља својим лешевима — највећа ратна катастрофа, коју је икада видео свет.
Да; све би то тако било, ако се Порт-Артур могадне још толико држати, ако Рождественски на време дође и ако победи Тога. Али хоће ли све тако бити? Руси су у овом рату имали већ толико несрећа, за које они нису били криви, а Јапанци су опет често пута имали и незаслужене среће, тако да свакога мора да обузима нека сумња.
Надајмо се!