Пред ситуацијом, која се постепено разбистрава, појављује се сваком непристрасном посматрачу питање, хоће ли једна радикална фракција моћи без друге да влада.
Каже се, да је старијој радикалној групи прешло неколико посланика из млађе групе, тако да их сада има 85 на броју. То би значило, да би нова влада, састављена само из старијих радикала, имала у Скупштини апсолутну већину. Али та већина ни у којом случају не би била ни велика ни поуздана.
Претпостављамо, да ти ренегати остану верни свом новом друштву — што баш није тако сигурна ствар — па ћемо ипак видети да владин положај неће бити завидан. На гласању, у свима важнијим питањима, против нове владе гласаће не само сви самосталци, већ и све остале партије, тако да ће већина гласова бити минимална. Али то још није све. Владини посланици радије иду на осуства — нарочито пред какво важније, непопуларно питање — но посланици из опозиције. Они се у таквим приликама врло лако и радо разбољевају или не долазе на седнице ма из каквих или без икаквих разлога.
Могућно је исто тако, да у каквом специјалном питању по који од владиних посланика гласа против владе. То се дешава и у много дисциплинованијим странкама, но што је данас радикална.
Свака од тих могућности довела би владу у незгодан положај и ма да се не може веровати, да ће нова влада тако радосно хтети да падне, као што је ова последња пре пет дана пала, ипак се мора озбиљно рачунати на ту опасност, која јој стално прети. Никад она не би била сигурна од свакојаких препада и изненађења. Најмања пометња, најнезнатније расипање гласова смрсило би јој конце. Никаква утеха при томе не може да буде што је тај и тај, у том и том парламенту, владао толико и толико година само са 5-6 гласова већине. Што је у другој којој земљи можда и могућно, код нас је, ако не немогућна, а оно у сваком случају бар врло тешка ствар.
Зато је и врло разумљиво, што је г. Грујић, примајући се мисије да образује кабинет, пре свега хтео да састави програм рада, који не би изазвао негодовање код самосталаца. То је концесија, коју им он чини још пре но што је и почео да ради. Међутим, ма колико далеко ишао г. Грујић у тим својим концесијама, он ипак неће моћи да избегне сва крупнија питања, а у тим питањима разликују се битно млађи од старијих радикала. Да су се око њих могли сложити, они се не би ни цепали.
Како се год дакле окрене, куда се год погледа, све излази на једну ствар: треба распуштати Скупштину. Нека народ каже на коме је царство! Љутње онда но може бити.