Већ осам дана пишете о кризи. Јављате сваког дана шта се десило и шта се дешава. Бележите с највећом скрупулозношћу све мене, кроз које та криза пролази, судите о свачему беспристрасно и без гњева и најзад долазите до непоколебљивог уверења, да сви ти преговори између првака једне и друге странке личе на луду кућу.
Најпре се ради на некаквом споразуму, затим се кида, па се опет ради на споразуму, па се опет кида, па тако у бесконачност. На крају осмог дана стојите на истој оној тачци, на којој сте стојали у самом почетку: нити се зна шта се хоће, ни шта се неће, ни куда се иде.
Само се лута. Прваци држе конференције и преговарају, преговарају и држе конференције, а посланици седе сваки у свом клубу и чекају, шта ће прваци да реше. Чекају један дан — па ништа; чекају други дан — поново ништа; чекају трећи дан — опет ништа, стално ништа, вечито ништа!
Е, па и њима се на крају крајева досади. Нису ни они најзад само зато ту, да чекају на резултате конференција, које се држе у канцеларији г. Ст. Протића. Хоће и они да кажу своју реч.
И тако се десило нешто јединствено у историји парламентаризма: посланици су јуче хтели да штрајкују. Сабрали су се и решили да пошљу својим првацима овакву поруку: „Или нам дајте владу, или ћемо да идемо кућама!“
Владу нису добили, нити су отишли кућама, али је ипак добро што су онакву поруку послали. Они стоје у сталном додиру с народом и знају како цела ова кубура око састава нове владе неповољно мора да утиче на народно расположење. Народ рачуна колико Скупштина сваког дана стаје новаца; он види да дан за дадом пролази, а у Скупштини се ништа не ради. Зато је и добро, што су посланици из народа подсетили своје прваке, да више овако не сме да се ради.
Цео парламентарни режим сноси штету од оваквог стања. Лањске је године криза трајала пуну недељу дана. Ове године траје још и дуже; цео систем страда због неодлучности оних, који су на челу једне и друге радикалне фракције. И посланици и цело јавно мњење сваког дана све више долазе до уверења, да другог излаза нема осим распуштања Скупштине. Питајте кога год хоћете, сваки ће вам рећи, да се овако више не може. И они ипак покушавају исто оно, што су већ толико пута покушавали, све без успеха. Покушавају да залепе пукотине које се више не могу залепити, да замажу рупе, које се не могу замазати; покушавају да уједине оно што је за навек поцепано.
Па докле ће то тако да иде! Зар ти људи не могу већ једаред да увиде којим путем треба да пођу?