Два збора сељачке странке, која су држана пре неки дан, показала су, да је та најновија политичка странка у Србији пропада пре но што је и почела да живи. Баш и да није дошло до оних комичних сцена на збору код „Славије“, јасно је, да има расцепа, да има два крила и да се не зна шта се хоће — а то код једне младе странке, која се тек рађа, значи у исто доба и смрт.
Расцепа има и код свију осталих, старијих странака, али то још не мора да буде и њихова пропаст: између дотичних фракција стварају се тада коалиције, фузије, стапања, раздвајања, свакојаки споразуми — све је то ипак живот у ма каквој форми. Али странка, за чију је зграду тек био ударен први темељ, не може да издржи такве кризе.
Код наше сељачке странке тај темељ је још од првог почетка био врло трошан. Земљиште је било погодио за зидање, све остало није ваљало ништа. Почетак сељачке странке пада баш у доба, када је радикална странка, дошавши дефинитивно на владу, почела, као и све друге владајуће странке, да ствара незадовољнике. Тих незадовољника било је у толико више, што су радикали још пре тога, због несређене своје партијске ситуације, морали изгубити нешто од својих присталица.
Могло је дакле да се зида, али они, који су почели то да раде, били су неспособни за то. Они нису увиђали, да та странка, створена искључиво за један сталеж, мора имати чисто сталешко обележје, као што га такве странке свуда имају. Они нису хтели да створе чисто аграрну странку, већ нешто сасвим ново.
Зна се каква аграрна странка мора да буде у политичком погледу: строго монархична и конзервативна. Творци пак наше сељачке странке пронашли су нешто ново: они су строго монархични, то је истина, али су у исто доба и највећи демагози. На све могуће и немогуће начине, они су исказивали своја монархична осећања, а у исто доба водили агитацију као да стварају какву револуционарну странку.
Због тога је сељачка странка почела и врло брзо да расте, а одмах по том и да опада. Она није имала јединства у својој основној идеји, без којега се никаква странка не ствара; нити се родила нити је расла онако, како странке треба то да чине; у политичком и у економском погледу она је само значила једну велику збрку.
Та збрка постала је још већа откако су одржана ова два последња збора. Као какав шарен мехурић од сапуна, она је прсла. А иза ње није остало ништа. Чак ни онај, релативно врло велики број уписаних чланова не значи много. Политичке се партије не оснивају церемонијама; ако немају стварне подлоге, осуђене су да брзо умру. Зато ће и наша сељачка партија, са садашњим својим програмом и с оваким вођама какве данас има, свршити пре но што је почела.
Доцније, ако наша социјал-демократска странка буде стално расла, можда ће се као антагонист њој, појавити и каква права сељачка странка. Она би у том случају морала истаћи чисто аграријевски програм и прикупљати око себе нарочито имућније сеоско становништво. Оних пак 15 од сто наших сељака што према свом имовном стању већ придају пролетаријату, отишли би у социјал-демократе.
Од свега тога ми смо у овај мах још далеко. Политичка наша ситуација у рукама је радикала; подела њихова у две потпуно засебне фракције био је нов удар за нашу сељачку странку. Незадовољне елементе прикупљаће сам она од тих двеју фракција, која је у опозицији. За сељачку странку неће остати ништа.