Ви сећате како су се брзо развијала укопна друштва, као пожар, као јерес. Ни Мартин Лутер ни Јан Хус нису на своју идеју придобили за тако кратко време толико присталица, као што је то био у стању да постигне Дамњан пиљар. Најпре је кренула престоница Београд, па онда окружне вароши, па среске па тако редом, док се није дошло до Шаторње. И кад се дошло до ове крајње тачке, онда је цела Србија била узбуркана и заталасана. Све се кренуло на посао. И онај који се никада у свом животу није бавио спекулативним пословима, почео је по мало да „сецује“ на по нечију људску кожу. Неки на бабу, неки на мајку, неки на оца. И та „трговина“ поче да се развија, како се само пожелети може.
Али мора се признати, да је том приликом и министарство народне привреде ревносно потпомагало ову појаву и чинило велике олакшице покретачима како би идеја што јачег корена ухватила у народу. А покретачи су били спочетка питоми и скромни људи, мајстори без рада и чиновници без службе, па су обављали ову радњу на ситно и без великог разумевања. — Али кад су неки увидели, да је тај посао постао „рентабл“, онда се том покрету стави на чело по неки адвокат, по неки новинар, па Бога ми и понеки виши официр.
Била су то срећна времена. Народ се кренуо листом за покретачима и за вођама. А није ни чудо. Оно што се обећавало све је било црно на бело. Нису то биле „шупље фразе“. Ту је цифра говорила а рачун био тачан. Сад само се тицало утакмице: „Ко да више“, а ко да више, тај избија насигурно на површину, и за њим ће народ да крене. Тако је и било, али у овом случају ипак је Шаторња одржала победу. Оно истина, ни другим финансијским групама по осталим нашим варошима и крајевима није било лоше, ал тек, тек; ту у селу Шаторњи, ту су „акције“ најбоље стајале, и није чудо што се народ кренуо на ту страну, јер се ту највише обећавало и давало.
Онда су била така времена и нема сумње да ће онај, која буде описивао културни и политички развитак Србије на концу деветнајестог века, назвати ово време: ера српског финансијског шпекулантског покрета.
Тај покрет није случајно избио на површину; имало је то свог јачег и дубљег узрока. Господин Владан Ђорђевић, Риста Бадемлић но други виђени људи у земљи по жељи и заповести пок. Краља Милана прогласили су неки преки суд, притворили неке деструктивне елементе на по десет и двадесет година у намери, да на тај начин изведу економски програм у Србији. Политика била је искључена. Каква слободна штампа, каква слободна реч! И сасвим је природно било, да се умни и трезвени људи клонили политике и политичких питања па прибегавали финансијско привредним пословима. Нешто се тек морало радити.
Но тај покрет није био дугога века; у брзо се све тумбе окренуло и настала су друга времена. Ако је оно била ера финансијскошпекулантског покрета, онда се ова данас, за разлику од онога, пуним правом може назвати: ера политичко-шпекулантског покрета. И данас се у Србији све узбуркало и заталасало као и пре. У том општем метежу, у разним правцима, људи су основали политичке групе, истакли програме и већ поједини избијају нагло на површину. Нарочито се то примећава код сељачке странке и код људи који себе стављају на чело том новом покрету.
И сад, по рецепту укопних друштава, настаје питање: ко да више! Ако сад све савесно а поштено метнемо на кантар, шта поједине вође обећавају, онда нема сумње, да сељачка странка мора да победи и да за њеним вођама народ безусловно мора поћи пошто она највише обећава, као и они из Шаторње. Ади има једна околност која ремети овај принцип.
Радикална партија, која већ 25 година постоји, а која је у земљи најјача и најмногобројнија, налази се данас на влади; у њеним рукама је све. Она је још пре 25 година истакла своја начела и свој програм а у току тога времена дотеривала и изводила свој програм како се могло и како се умело. Међутим људи који у Србији прате развитак политичких догађаја, памте добро, како су се радикалне вође до скора изговарале, да им је немогуће да свој програм изведу јер им се у свима правцима и са свију страна чине не само тешкоће, него се систематски ради на томе, да се и клице, које су радикали посејали из корена почупају и униште, и, баш с тога, што се политичка ситуација од пре годину и по дана окренула у корист радикала и што су радикали старе вође данас на управи земаљској, народ има право да од њих захтева да што пре искупе сва своја обећања, и да изведу на чистину сва она питања, чије решење народ већ пуних 25 година чека. —
Само на тај начин моћи ће да се спрече политичка укопна друштва, у разним облацима и под разним фирмама. Само ако радикали изврше свој програм, они ће моћи спречити све те политичке шпекулације, онемогућити те политичке заразе, које прете да прогутају све оно, што је за ових сто година, у дугом, напорном раду, после толиких мука и жртава, створено и којекако очувано. Само ће се тако спречити политичка Шаторња.