Наша полиција, о којој смо у последње доба имали само да говоримо кад је била реч о кажњавању неваљалих жена, медиума, коцкара и Безименог друштва, привукла је ових дана опет пажњу на себе по другој једној ствари. Она је опет почела да гони неке од опозиционих листова законитим и незаконитим средствима.
Ти су листови „Опозиција“ и „Народни Лист“. Њихово писање по жучности својој, безобзирности и цинизму превазилази одиста све, што смо досад у Србији видели — а то није мало. Оно је последњих дана постало још одвратније но што је икада до тада било. То је неоспорно, сваки онај, који је ма и један број тих листова имао у руци, мора с тим да са сложи, ако хоће непристрасно да суди.
Наша полиција, видећи да законитим средствима, узапћивањем и оптуживањем суду, не може то писање да спречи, ударила је сад у старе жице, које су јој тако драге. Она у томе има богатога искуства; двадесет и пет година није, хвала Богу, ништа друго ни радила до то: гонила уреднике и угушивала опозиционе листове, све дотле, док тим својим медвеђим услугама није најпосле успела да обори цео један режим и уништи једну династију.
И тако се сад наједаред појави читав низ тих старих полицијских навика против „Опозиције“ и „Народног Листа.“ Један сарадник кажњава се због тога, „што није почистио улицу пред својим станом“; оба листа узапћују се из дана у дан, узастопце, ма да у понеком броју није било ничега, што би се по закону могло да узапта; полиција поседа штампарију, у којој се та два листа штампају и не пушта никога унутра; жандарми прете радницима, који на тим листовима раде и ваде револвере против једног народног посланика, који је дошао да види у чему је ствар; управник града Београда прети једном београдском трговцу, за којега мисли, да потпомаже један од та два листа; исти тај управник пише једно смешно писмо „Одјеку“, у којем прича, „да се он бори за слободу“, као да префект полиције са својим писарима и жандармима уопште има да се бори за слободу или против слободе, место да само врши оно, што му закон налаже итд. итд.
А наша влада све то гледа и ћутећи одобрава. У „Самоуправи“, владином листу, место да се озбиљно одговара, ако има што да се одговори, на све те тешке оптужбе, тера се шега. Оном народном посланику, који је у штампарији наишао на жандармске револвере и који је о том поднео интерпелацију у Скупштини, подсмева се, што не зна добро српски, као да г. Никола Пашић боље зна; за оног штампара се каже, да је био сведок на преком суду, као да то полицију може да извини за данашња њена безакоња!
И Народна Скупштина ћути. На интерпелацију оног народног посланика г. Стојан Протић ће вероватно, по свом омиљеном обичају, којега се придржава кад је реч о полицијским незаконитостима, одговарати на пола сата пред распуштање Скупштине, кад посланици већ држе капе у руци и кад им није ни до каква разговора. Форма се на тај начин спасе, а ствар ипак забашури.
Да је среће, ми смо ових дана из уста којег владиног или другог радикалног посланика, нарочито самосталаца, требали да чујемо од прилике ове речи, упућене министру полиције:
„Ја нисам пријатељ ни Шибалићу ни Мандилу ни Величковићу, нити икоме, који са њима ради, али у име слободе, која мора бити једнака за све, ја протестујем против онога, што полиција данас чини. Ја протестујем не само у име те слободе, за коју се радикална странка борила, него и из државних разлога. Полиција тим својим гоњењем само им даје важности. Њих треба кажњавати само кад закон то допушта; иначе нека пишу шта год хоће. Јадна би ово земља била, кад би њезин спас зависио од тога што Величковић пише!“
Да су се те речи у Народној Скупштини чуле, можда би се мало уразумио г. Ст. Протић и његов алтер его, г. Церовић. Можда би на крају крајева и они појмили, да сада ово гоњење само потврђује оно, што су ти листови раније без разлога тврдили, то јест да слободе нема ни данас. Можда би онда и они појмили, да у трапавости и незграпности својој само наносе штете ствари, којој би хтели да користе.