Ви сте Г. уредниче затражили од мене одговор на питање које је од особите, актуелне важности: „шта хоће Грци овим својим садашњим шиљањем чета у Маћедонију и имају ли могућности да што и постигну!“ Ја вам на то питање истина сасвим укратко, али још данас одговарам, јер ма да имам врло мало слободног времена, ипак ми је мило да га употребим у интересу ствари и Вашег објективног листа, који ће, опште је уздање, увести прави тон у нашу журналистику.
1.
Унутрашња македонска организација, вешто руковођена, нађе под свима приликама неку општу мисао, која влада њеном акцијом. Као да је у последње време, од када је почела реформна акција у Македонији, ово та њена мисао водиља. Сматрају да се приближује време за мирно решење македонског питања у смислу аутономије, и зато држе да треба унифицирати словенски елеменат у Македонији насилним путем, и ојачати у њему македонско-бугарске тежње; упоредо се са овим труде да рају еманципују, да буде мушког чеда и према турским властима и према беговима и њиховим, махом арбанашким субашама. Уносе веру у становништво да треба да извуче све користи од реформне акције, и оно је збиља у многоме извлачи. У Македонији се одиста данас врши процес моралне еманципације. Ја сам до овог уверења дошао путујући јесенас и пролетос по Македонији и разговарајући са комитама, махом обичним сељацима, који преко дан раде земљу а ноћу образују чете.
Полазећи од горње основне идеје, унутрашња организација (вредно би било испитати има ли она кога за собом и ко је тај), чини све да сведе на нерачунљиве минимуме или да уништи све оне тежње које сматра као засебне, територијалне. Они су за себе утврдили, да су такве грчке и српске тежње. Бугарски рад или сматрају као свој или га трпе. Код нас се већ више не треба варати, и унутрашња македонска организација има македонско-бугарске тежње, и ако многи њени главни представници не желе територијалну заједницу са Бугарском. Познато је да тај рад на требљењу других тежњи и пропаганди има и своју ранију историју, али је у новије време енергично започет најпре у солунском и битољском вилајету, и то над Грцима и патријаршиским присталицама, које унутрашња организација сада сматра за најопасније. Извршена су многобројна убиства и друга варварства, која су тамо и над женама и децом чињена; нарочито су позната она у Градобору и Топчину код Солуна.
2.
Што је унутрашња организација развила свој деструктивни посао најпре у солунском и битољском вилајету, то је учинила, изгледа, услед нарочитих етнографских и црквених прилика. У ова два вилајета има Грка у знатном, али тачно непознатом броју. Познат је њихов приморски појас и становништво по већим варошима. Даље се југозападно од Солуна па до грчке границе простире област која се етнографски зове Урумлук и у којој Грци над Словенима несразмерно преовлађују. Али су и овде продрли Словени и у села и у вароши, где кадшто чине јаке крајеве и непрекидно се на рачун Грка снаже: јачи су физички, плоднији и издржљивији у раду и животу. Ови словенски варвари свуда потискују Грке, процес се простро готово до грчке границе, и постоји инстиктивна тежња да Грке сведу на границе данашње Грчке. Грцима је дакле већ оспорено земљиште и у свим правим етнографским областима њиховим. Нема дакле разлога насилно уништавати ове праве Грке, који су у солунском и битољском вилајету слаба мањина према Словенима. Али Словени у оба вилајета већим делом припадају патријаршији; егзархиских је присталица знатно мање. Ти су Словени флотантна народна маса, без икаквог дубљег народног осећања. (Ја не могу од овог мнења, које је истинито, ни за длаку одступити, поред све жеље). Они се због цркве махом рачунају у патријаршијске или грчке присталице, онако као што се егзархијски рачунају у Бугаре, Поглавито на основу првих Грци полажу своја права на ова два вилајета. Ма да је то у основи погрешно, ипак, пошто европска публика већином не познаје језгро македонског питања, Грци на тој основи могу имати привремених успеха. То је разлог зашто се унутрашња организација најпре окомила на Грке и патријаршијске Словене у поменутим вилајетима. Што је то најинтензивније сад учинила, за време реформне акције, то је због тога што јој се учинило да после познатих неуспеха, не може ништа паметније радити, а затим да расправи питање у македонскобугарску корист пре него што би се узело дефинитивно решавати. Пошто један део патријаршијских присталица припада нашој народности, то ми патимо од терора унутрашње организације готово као и Грци. Настало је растројство и паника међу патријаршијским присталицама; и још у августу ове године изгледало је да ће их унутрашња организација већим делом превести на своју страну.
3.
Потребно је нагласити неколико општих места. Свака држава има право да помаже или брани своје сународнике или присталице којима прети опасност, у Македонији тим пре, зато и сада нема никога другога који би их озбиљно заштитио. Од претендената, који се друкчије понашају, отпада овај бистри и промућурни народ. То се по нама види. Ми нисмо умели ни у спорном делу косовског вилајета да довољно заштитимо своје сународнике. И овде где смо знам нешто имали, изгубили смо, у последње време врло знатан део услед описаног рада унутрашње организације, који се и на овај крај распростре. Не смеју наши кознули давати само површне и привремене резултате, а вештим фанфаронадама их представљали као значајне што је често случај. Разуме се да се такви у најкритичније време тога деструктивног рада над нашим сународницима нису умели наћи. Али нису они само за ово криви. У опште је наша спољна политика остала у Македонији у ово време без довољне директиве, јер се изгледа није умела наћи између пријатељства са Бугарском (и ја мислим: сасвим оправдана и паметна ствар) и уништавања српских тековина у Македонији од стране унутрашње организације. Та наша политика мора бити чвршћа, и енергично, не овлаш, бранити и унапређивати националне интересе. На то треба да се навикнемо у ми и други. За поменуто време је унутрашња организација добила маха и уништила велики део нашега рада и у спорном крају косовског вилајета.
Код Грка су одмах настави свим друкчији покушаји. Збиља је после познатих убистава прошао крик и поклич кроз сву земљу. Преко границе је пребачено у Македонију на хиљаду комита и на десетине хиљада пушака. Ја сам био на грчко-македонској граници при крају септембра и почетком октобра кад се то пребацивање у највећим размерима вршило. Грчки погранични чиновници су о томе јавно говорили. Грчки конзули су у Македонији на све стране трчали и помагали своје чете; чак је дошао и грчки војни аташе из Цариграда, и у Солуну се говорило да је и он у вези са грчким комитама; мени се учинило, да то не стоји.
4.
„Имају ли Грци могућности да тиме одиста што и постигну!“ Јамачно ће прилично постићи. Још док сам тамо био приметило се по селима како се Грци и патријаршиски Словени сигурније осећају. Даље, психолошки моменат, да се неко о њима брине, учинило је да постану храбрији. И сами многобројни странци у Солуну, које су били заплашени терором унутрашње организације и о њој с пажњом говорили, осетили су се слободнији. И почели бар њена очевидна варварства осуђивати; мњење културних странаца је свуд па и у Турској од значаја. Истина не изгледа да ће Грци тиме много постићи. Можда ће у комитској борби подлећи. Немам ни места ни времена да то довољно убедљиво докажем. Али ово је најважније: они имају мало свога народа на који се могу ослонити, док унутрашња организација црпе снагу из многобројних Словена, не ретко и из патрајаршиских Словена.
Али су Грци својим последњим четничким радом желели да постигну и други, много важнији резултат. Они, као и унутрашња организација, рачунају да ће се македонско питање скоро решавати. А енергичним радом грчких чета европска публика ће обратити јачу пажњу на грчке претензије у Македонији, јер се по четама види, да Грци имају тамо своје становништво и своје велике народне интересе. Ова се тежња и по томе распознаје (што су упоредо са четничким радом започели и живљи рад на (разуме се погрешном) обавештавању српских народа, нарочито више хуманих западних народа, о својим правима на Македонију. Поред књига и брошура, које су тако шовинистичке да њима не постижу никакав успех, и њихови представници на страни су развили врло живу акцију. Особито је интересантно с колико софизма брани своје интересе у Македонији грчки париски посланик Делијанис у једном од последњих бројева „Времена“ („Temps“). Не могу у то ближе улазити, главно је, и то је највећа свесна погрешка, да он сва патријаршисте рачуна у Грке. Није искључено да Делијанис и писци неистинитих брошура привидно постигну и неки успех, јер поменуо сам да су о језгру македонског питања у Европи тако мало и стручњаци обавештени! Напослетку да узгред поменем да су за време мога бављења у Грчкој доводили и са македонским (не само са критским) питањем у везу и позната путовања грчког краља и критског гувернера.
Сви последњи кораци и врсте пропаганде (осим чета) су један од знакова нереалног начина мишљења о македонском питању, а изгледа да тај начин мишљења у Грчкој превлађује. Сувише се уздају у вештину лажних [недостају две речи] списа. Прекомерно се ослања на дипломатисање и трикове, који би помогли да се македонско питање реши у грчку корист. Изгледа да је и паметним људима у Грчкој тешко објаснити да би место свега тога било боље да добро уреде и спреме своју војску. На основу тога и истине би бар оно поуздано добили што је њихово.
5.
Мени се чини истинито, да у нашој интелигенцији и народу има највише увиђавних (можда због тежег географског и политичког положаја и више политичког искуства), који знају да је за самосталан политички и културни живот балканских народа једина политичка формула: зближење и заједница Балканаца. То ба исто требало и Бугари да осећају; и код њих има неколико просвећених и хуманих људи, који су у то убеђени. Али несразмерно већи део њихове интелигенције, [недостаје реч] политичара, има за ово питање само речи,не довољно искрености и дела.
Не треба губити из вида Грке, народ даровит и од много веће будућности но што то сад изгледа. Истина су њихов географски положај и опште везе такве, да они не морају имати [недостаје реч] веза са Бугарима, још мање с нама. И њихов језик је велика сметња споразуму, који би шире слојеве обухватио (ма да то често није за споразуме бар у прво време потребно.) Али их национални интереси у јужној Македонији нагоне, да ступе у контакт с нама и Бугарима. Изгледа да ће последњи догађаји у солунском и битољском вилајету имати и ту последицу, да Грци почну озбиљно мислити о вези са нама и Бугарима, или једнима од нас.