Данас је најрадоснији празник у српском православном народу. Од Јадранскога до Белог Мора прославља наш народ најсвечаније Божићне празнике. Вечерас ће се унети бадњаци у кућу, пушке ће огласити Бадње Вече, сви ће се на ноге дићи и уз песму „Рождество твоје“ просуће се слама по срећним и задовољним домовима.
А на сутрашњи светли празник, уз остале лепе обичаје наше, сакупиће домаћин сву чељад своју око софре, и мирбожаће се, упалиће воштано свећице, ижљубиће једно другога и једно другом говорити: „Мир Божји! Ристос се роди и ванстину роди, поклањамо се Ристу и Ристову рождеству.“
Како су лепи, како су узвишени ти обичаји у нашем народу!
Она хумана свест, која је усађена у душу нашег питомог народа, она племенита црта која не воли, да раскива благо на наџаке и на буздоване, но да гради славне задужбине, вечне куће на овоме свету, и да дели „кљасту и слијепу“ — та племенита нарав нашега народа, нашла је, да јој је души најрадоснији празник Рођење Христово.
Тај је празник наш народ слио у душу своју и проткао у живот свој, јер њиме прославља онога, који се родио у сиротињи и међу пастирима, да шири љубав међу све народе и да унесе светлост у мрачне душе наше.
[недостаје ред]-ода, која је тај празник изабрала да јој на дому буде најсвечанији дан, те да „нема веће славе од Божића.“
Тако слави данашњи празник огроман део нашег народа, који по селима живи.
А како ми по градовима прослављамо те празнике?
Као што више не умемо осетити бол народни, исто се тако не умемо радовати када се наш народ радује.
За многе нас по градовима што живимо, ови су празници као и остали обични дани.
У многи од нас не остављају ни на тај дан своје ситничарске мисли и свакидање размирице.
Све нас је мање по градовима који се можемо винути из обичног живота у свет узвишенији идеалнији.
Све је мање у нашим градовима домова, где се бар одржавају они обичаји, који су тако хумани, и који се могу и у граду одржати. Све је мање породица по градовима, где ће вечерас родитељи са децом својом унети сламу у кућу, на којој је рођен онај који проповедаше мир и љубав.
Све је мање по градовима породица, којима ће сутра рано из куће пријатељске доћи полажајник, да их први радосно поздрави са: „Христос се роди“ — а они њега још радије дочекају, посипљући га пшеницом и отпоздрављајући: „Ва истину роди.“
Све је мање домаћица, које ће сутра ујутру замесити чесницу, коју ће домаћин о ручку ломити, намењујући новац у њој свима подједнако и деци својој и послузи и кући и путнику намернику…
А нашем посрнутом моралу и нашој чамотињи душевној потребан је, бар једнога дана у години, такав празник.
Светкујмо овај радосни празник достојно бар деце наше ради, ако ми не осећамо више душевне потребе за такво светковање.
Нека деца наша запамте, да је било и у њиховој кући дана, свечаних, не по гозби и бљеску, но по расположењу душевном.
Наша деца нека понесу још из ране младости успомену у души својој, да су у своме дому, са родитељима својим радовали се „светилу разума.“
Наша деца нека запамте из не-[недостаје ред] скромни дом њихов био једнога дана у години као величанствени храм, у којем се родитељи њихови са децом својом у слози и расположењу се клањали „сунцу правде.“
То ако у своје младе душе усаде, вредиће им много, много више, но све оно што у цркви виде и што у школи о томе чују…
Нека се у свима нашим домовима вечерас чује радосни поздрав, који и ми шаљемо целом нашем народу светосавске цркве:
„Христос се роди!“