У божићњем броју „Одјека“ наштампан је уводни чланак „Интелигенција и политика.“ Тачнији би наслов био: чиновник и политика, јер у чланку је реч о оном највећем делу наше интелигенције који се у државној служби налази. У том се чланку осуђује немар наших чиновника према јавним пословима, осуђује се што тако мало учествују у политици, и на крају се чланка вели: „Некад се говорило интелигенцији (односно чиновницима): не у политику! А ми довикујемо: Сви у политику! Само тако ћете се одужити своме народу који, свакојако, само од интелигенције наше може очекивати свој бољитак. Досадашње уздржавање је грех према отаџбини, од кога ће у првом реду страдати она, а после ње и ви, који од ње живите.“ Дакле „Одјек“, позивајући чиновнике да узму учешћа у јавним, политичким пословима, осуђује их за немар у том погледу. Да ли осуда ова има разлога? Је ли правична?
Доиста је жалосна појава да интелигенција, мозак у телу народном, тако мало учествује опште народним пословима. Та она треба да је покретач свега напретка, у свима огранцима живота народног, како политичког тако и културног (економног и просветног), она свуда, у сваком опште народном послу, треба прву реч да води. Место свега тога шта видимо код нашег чиновника? Ограниченост на канцеларију где се „свој посао“ врши, немарност за јавно послове. Ова је појава не само жалосна већ и опасна. Имајмо на уму: чиновништво је једина интелигенција, која је у непосредном додиру са народом. Апатија те интелигенције према јавним пословима значи да у маси народа нема покретача за напредак. И је ли онда чудо што не напредујемо, што се народ тужи на све мучнији живот? Размислимо озбиљно о свему томе и лечимо се од зла што пре.
Па шта је узрок чиновничкој апатији! У чланку „Одјековом“ налазимо одговор. Бивши су режими били апсолутистички, и чиновницима није допуштано да се мешају у политику. „Ако би се ко од чиновника усудио да покаже ма колико политичке самосталности, параграфи 69, 70 и 76 чиновничког закона остављали су га или без хлеба или са малом пензијом, од које није могло живети.“ И тако даље: „Бедни послушници највећим делом повлачили су се у своје канцеларије.“ Тако вели „Одјек“.
Па шта да се ради? Сваки човек здраве памети казаће: измените те драконске уредбе, ставите у закон да чиновник не може бити отпуштен из службе или стављен у пензију само по вољи једног човека, учините да напредовање чиновника не зависи од воље и расположења само једног човека (периодска повишица плате), једном речи створите услове да чиновник може бити самосталан без зебње за хлеб, и он ће онда, поред редовног посла свог, суделовати у животу народном као покретач. Народ и чиновништво, ова једина интелигенција у народу, приближиће се једно другоме, радиће заједнички, и резултат тога рада биће напредовање у свима огранцима народног живота.
Али „Одјек“ не резонује тако. Пошто је изнео какав је положај чиновника био за време прошлих режима, „Одјек“ наставља: „Зле последице тога стања јако се осећају и данас, када је настало друго време. Сада више није опасно бавити се политиком…“ Ми ово просто не разумемо, јер и данас још постоји онај стари чиновнички закон, они исти параграфи 69, 70, 76.
Као што се види, све се своди [недостаје ред] -тања, И ако радикална страна то питање реши збиља радикално, ако коренито измени положај чиновника онда ће тиме извршити једну од највећих и најпотребнијих реформи за правилан развитак нашег јавног живота. Тек тада ће чиновништво моћи да учествује у општим пословима онако и онолико, како „Одјек“ жели и како сви треба да желимо.