Догађај са шефом нашег прес-бироа показује поред осталога, и то, да у нашем прес-бироу није све онако како би требало до буде и да много штошта мора да се измени, ако се хоће да то надлештво иоле врши свој задатак, који му је намењен.
Тај задатак је врло велики. Баш кад би се и завеле све реформе, та установа, онаква каква је данас, ме може нити да одговори државним потребама, нити да нашој народној ствари донесе оне користи, коју би требала да донесе.
Прес-биро има као поглавити задатак, да одржава везу између владе и јавног мнења у земљи и на страни. Он нашим листовима даје обавештења о току државних послова, у колико влада сматра за потребно да то објави, а дописницима страних листова пружа све оно, што се сматра као корисно по наше државне и националне интересе, ако се у страном свету објави.
Тако је на хартији, тако би требало да буде; у самој ствари то је код нас сасвим друкчије.
Пре свега обавештавање наших листова. Оно је одиста свакада било, испод сваке критике. Осим нешто мало дворских вести — Краљ се извезао ту и ту, или примио у аудијенцију тога и тога (а и то није сваки пут на сигурно ни потпуно) — у нашем прес-бироу српски листови никада ништа нису могли да дознаду. А и када им се нешто саопштило, српски су новинари увек имали разлога да добро отварају очи, пре но што то донесу, јер је то обично била намештена ствар, коју је влада, преко прес-бироа, хтела да протури у јавно мњење. Тако су постепено сва та званична саопштења постала синоним лажи и то не само под овом или оном владом, него под свима редом.
Наравно влада има право да тражи, да се сви српски листова у извесним питањима из спољне политике држе онако, како она за добро нађе. Није потребно наводити какав конкретан случај за то. Тако се свуда ради и тако треба да се ради, ако се дужности новинарства озбиљно схватају. У тим питањима влада треба да даје директиву и сви озбиљни листови дужни су да је потпомажу.
Али влада никако нема права да такве услуге тражи од новинарства и у питањима унутрашње политике. Ту сваки лист може да се држи онако, како он мисли да је најбоље, према свом нахођењу и уверењу. У страној журналистици имамо најбољих примера за то: у питањима спољне политике сви се листови држе према директиви, коју добијају од владе, а у унутарњим питањима раде онако, како се њима свиди. И једно и друго тамо се тако само од себе разуме, да нико и не покушава друкчије да ради.
Наше владе међутим, све из реда, баш обратно раде. У спољним питањима оне готово и не покушавају да организују српску штампу, која у том погледу, као готово и у свему другом, има још много и много да учи. Да наведемо зато само један пример: г. Пашић, као министар спољних послова, позвао је пре годину дана све уреднике београдских листова, да им у извесном питању да потребна упуства. У последњем тренутку он је због неког другог „хитног“ посла, одложио ту ствар — и година дана ево прође, оно питање је сигурно већ давно и давно решено, а српски листови још не добише та упуства. Г. Пашић је веровати за цело то време имао врло „хитна“ посла!
У унутрашњим пак стварима наше су владе незајажљиве што се тих услуга тиче. Оне сваки пут преко прес-бироа покушавају да ово или оно протуре у јавно мњење не према истини, него према својим жељама и интересима. Тако је први циљ прес-бироа: да даје нашем јавном мњењу тачна обавештења о току послова, постао сасвим илузоран. Српски листови, знајући из искуства да већина добивених информација није тачна, с неповерењем примају и оне, које би требали да приме.
Што се обавештавања страних листова тиче, ту ствар стоји још много горе. Све наше владе стално су се старале, да тим путем створе у Европи лепо мишљење о себи. Како пак већина јачих листова има своје нарочите дописнике у Београду, држање тих листова зависило је увек искључиво од мишљењу тих дописника, који своје информације црпу не од нашег прес-бироа, којем ни они ништа не верују, него онде где они за сходно нађу.
И тако на крају крајева држава нема икакве користи од тог прес-бироа. Он међутим стаје доста новаца: шеф има велику плату, а читав низ нижих чиновника преживљује ту своје дане, не радећи ништа. Понеки се само откомандују да раде на „Самоуправи“.
Међутим прес-биро нам је ипак неопходно потребан, само не овакав, какав је данас. Користи пак може да донесе само у случају, ако се уз њега установи и српска телеграфска агентура. Ми апсолутно ништа не чинимо, да европско јавно мишљење обавестимо о нашим националним потребама, правима и аспирацијама. Радећи тако, или боље рећи не радећи ништа, ми смо на жалост дотле дотерали, да о свему томе у Европи нико ништа не зна. Ако хоћемо да се зна, морамо што и да радимо; ако хоћемо да шире масе у Европи верују да је на пример Босна чисто српска земља, морамо не једанпут, не сто пута, него хиљаду пута да нагласимо да је тако. То исто важи и за све остале српске крајеве. Нико неће сести да нарочито студира етнографију балканских земаља, да би у даном тренутку могао бити на нашој страни. То све треба да се спреми, уреди и приуготови, па тако да се да.
Бугари су то врло добро схватили и основали бугарску телеграфску агентуру. Ма шта се у Маћедонији десило, они преко те своје агентуре шиљу извештај, наравно онако, како је по њихове интересе најбоље. Тај извештај онда излази у свима великим европским листовима и стотине хиљада читалаца добијају о том питању онакав појам, какав је по Бугаре користан. Тако су они успели да у очима европскога света вежу реч „Маћедоније“ за реч „Бугари“, и сад покушајте ви да то оборите, ако можете!
Та српска телеграфска агентура, коју би требало што пре установити, не би стала онолико новаца, колико се то обично мисли. Она би се наравно морала ограничити само на извештаје из српских покрајина. Све своје информације она би примила од својих нарочитих, поузданих дописника, па би их из Београда слала даље. Технички трошкови били би мало већи, али кад Бугарска, која незгодније лежи, може да поднесе ту жртву, онда можемо и морамо и ми. Многа би се лаж онда могла да спречи, многа штета да отклони. Што се пре то учини, у толико боље!