Не прође код нас ниједан већи празник, а да многа мати не закука. Чисти се тих дана у кући, риба се, а за рибање ништа данас није згодније него цеђ што се готов добија у бакалници. Купи се, дакле, мало цеђа (за грош се добије пуна шоља), па дивота — беле се патос и кујински сто као нови. А док мати ради по кући, деца се врзмају око ње, понеко и ожедни, па натегне шољу да се напије воде, и на једанпут се зачује врисак. Место воде, дете се напило цеђа, и несрећа је готова.
Најчешће се, као што рекох, ти несрећни случајеви дешавају пред празнике. Према томе би и мени био ред, да говорим о њима доцније, пред Светог Николу или пред Божић. Али имам један други разлог, да данас баш ту тему узмем за разговор. У ово доба године, кад се оставља туршија за зиму, у многе се куће уноси есенција за сирће. И она је љута као и цеђ, и она пече и трује, а и њу домаћице често остављају ма где, па онда плачу и наричу, ако им дете случајно докопа есенцију место воде. Зато је сад време, да говорим о том нехату у опште — и о тровању сирћетном есенцијом и о тровању цеђем.
То ми је тим згодније, што су те две течности по дејству своме врло сличне, готово истоветне: обе пеку, гризу, обе убијају на један начин; и ико су по хемијској грађи прави противници, као отрови су врло блиске једна другој.
Како ће човек проћи, кад узме да пије есенцију или цеђ, то зависи од две околности: прво од тога, да ли их је одмах из уста испљувао или сасвим прогутао, и друго од тога, да ли су те течности јаке (концентрисане) или колико-толико разблажене. Ако су му само уста испечена, нагризена, још ће и олако проћи, али ако му је есенција или цеђ сишла и у једњак и у стомак, нарочито у већој количини, онда ће наићи тешке последице које ће га махом и живота стати. А разуме се, што је јача, жешћа течност, јаче ће и повреде бити.
Да би се разумело дејство тих течности и запамтили знаци каквог тровања, треба имати на уму, да обе нагризају, уништују, разоравају органе с којима дођу у додир; ма куда да дођу (на језик, у уста, ждрело, једњак, желудац), оне праве ране, некад плиће, некад дубље, чак и толико дубоке, да сасвим провале, пробуше стомак. А од јачине тих повреда зависиће и колико ће човек боловати.
Ко се напије есенције или цеђа, осетиће прво страховит бол, од уста и ждрела па кроз средину груди до стомака. Одмах затим почеће да повраћа, прво оно што му се затекло у желуцу, па онда крваве, мрке и црне масе. Уста ће му бити запаљена, натечена, дисање и гутање отежано. Доцније ће му се и трбух надути, са супротне стране почеће такође одлазити од њега црне, крваве масе, и после 2—3 дана наићи ће смрт. То кад је отров јак. А кад је блажи, или кад га је човек у мањој количини прогутао, боловање је дуже. Оне ране по једњаку и желуцу гноје, човек мало једе, једва по који гутљај млека ако поднесе, и тако тек после дужег времена, које од болести које од глади, дође смрт. Ако се, међутим, деси, да човек претури преко главе ту прву болест, иза оних рана му остану ожиљци, који се скупе као и сваки други ожиљак, на пример од изгоретине, и онда се таквом беднику једњак на том месту стегне, сузи, те залогај не може да пролази у стомак. То је онда тек прави мученик, који покрај свег лекарског труда ретко кад успе да не умре од глади.
Ту страшну слику човека, отрованог цеђем или сирћетном есенцијом, ми лекари често виђамо. Нарочито је цеђ чест узрок таквој несрећи. Не дешава се она само пред празнике, него и иначе: Домаћица купи пуно стакло цеђа, па га не утроши на једанпут, него га чува и за другу прилику. А чува га у обичној флаши, каквој држи и друге потребне (и непотребне) течности, па се онда лако деси, да се отрује и одрастао човек, кад место ракије повуче из таквог стаклета цеђ. И ма колико чудно да изгледа, ипак је факт, да такав човек ретко кад за времена осети да му је у устима цеђ а не вода или ракија; док то осети, већином му је цеђ ушла већ и у ждрело и у једњак. Али није тровање цеђем увек само несрећан случај; често се служе њиме и људи, који хоће сами себи да одузму живот.
Зато што је то тровање тако често, треба сваки да зна, шта треба с болесником радити док лекар не дође.
Напоменуо сам већ, да су сирћетна есенција и цеђ по хемијском саставу сасвим супротни једно другом (како се то у хемији каже, оно је киселина, а ово база). Зато су им и противотрови супротни: ономе, који се отровао цеђом, треба одмах дати да пије разблаженог сирћета или друге које киселине (на пример лимунове), а ономе, који се напио сирћетне есенције, треба дати да гута „соде бикарбоне“ или туцане креде. И једном и другом ваља, уз то, дати да сише и гута ситну парчад леда и по који гутљај хладнога млека. То је све, што има да се уради, док лекар не дође.
Али је, разуме се, много важније пазити да до такве несреће у опште и не дође. Цеђ и сирћетну есенцију не треба никад држати у кући; што се донесе, то треба одмах и потрошити. А док се с цеђем ради, морају деца бити далеко од тог места.
Многа мати није хтела ни то да пази, и многа се због тога у црно завила.