Довијајући се, у прошлу недељу, како да савлада Милана и Максима Новаковића, г. Церовић је — читао сам у новинама — помишљао и на то, да им убаци у собу неку лекарију, која ће их опити или збунити и тако нагнати да престану с пуцањем. Читао сам, даље, да није добио такву лекарију али да је покушао убацити у њихову собу стакло с амонијаком, који ће их натерати да жмуре и учинити, на тај начин, исто оно, што би учинило и које средство за опијање. А што сам ја читао, читала је и остала публика која је тих дана с нестрпљењем чекала на новине, и отуда није чудо, што се прошле недеље много разговарало не само о г. Церовићу него и о лекаријама које опијају, заносе човека. Зато је и мени данас врло згодно, да поведем говор о тој теми.
Средства за опијање, којима се данас медицина служи, спадају у ону велику групу лекарија, које, у опште, утичу на нервну систему. Ту долазе лекарије, које код човека слабе осећање, па онда оне, које ублажују бол, па оне, које умирују, стишавају живце, и најзад те, што опијају или, тачније речено, успављују човека. Много је, врло много лекарија, које долазе у ту групу, али их ја нећу ређати. Хоћу да поменем само неколико — оне, које су и сваком лаику бар по имену познате: етар („бели балсам“), хлороформ, опијум и његов главни саставни део морфијум, кокаин, бром. А уз то ћу да поменем, да многе од њих и нису чисте лекарије, лекарије у ужем смислу те речи, него више ствари које људи употребљавају за уживање. Такви су, на пример, алкохол, кафа, чај, дуван.
Ја ћу имати прилику, да о многим од тих лекарија и посластица (да их тако назовем) нарочито говорим. Данас ћу се зауставити на средствима за опијање, успављивање.
Да нема њих на расположењу, медицинска би наука много мању помоћ могла да чини болесним људима, него што је у ствари чини. Нећу да говорим о свима користима, које човек од њих има, доста је ако споменем ове две: оне му ублажују бол и дају сан. А колика је та корист, знаће и онај, који је ако ни због чега другог, а оно због обичне трбобоље провео бар једну ноћ без мира и без сна. И такав човек често је, без сумње, благосиљао онога, који је пронашао опијум и сличне лекарије а колика ли су тек благодет те лекарије за болеснике, који би, да није њих, месецима па и годинама из дан у дан, из ноћи у ноћ јечали о болова, преклињући свој мучни живот и тражећи револвер, једини лек од тих мука!
Али не употребљавају се лекови из те групе само за ублажавање болова, које човек трпи због разних болести. Понеким се од њих служе лекари и да опију, направе неосетљивим болеснике које хоће да оперирају. То је, може бити, још и понајвећа корист коју човечанство од њих има. Јер да није тог опијања, такозване наркозе, многи људи, бојећи се болова, не би никад пристали ни на омању какву операцију, а многе веће операције не би се никако могле ни вршити. Тек од како је пронађена наркоза, почела је и оперативна хирургија да се развија у свима правцима.
Још од најстаријих времена трудили су се лекари да пронађу начин, како би вршили операције а болесник да не осети бол. Давали су му разне ствари да пије па да се занесе — опијум, хашиш и друге отрове, пуштали су му, пред операцију, крв све дотле док не изгуби свест, хипнотизирали су га, и тако даље, али све то или није много вајдило или је било опасно по живот болесников. Тек пред средину прошлога века почели су два Американца, хемичар Џексон и зубни лекар Мортон, да уводе етар као средство за опијање пред операцију. Употребили су га прво при вађењу зуба, па је онда Мортон наговорио хирурга Варена да га и он опроба, и 17. октобра 1846. године извршена је прва хируршка операција у етарској наркози. Из Америке је глас о новом проналаску врло брзо допро и у Европу, и није прошло много времена, па су се на тај начин, без боли, почеле вршити операције и у староме свету, прво у Енглеској, па онда и у Француској, Немачкој и другим земљама. А већ годину дана после тога објавио је и препоручио Симпсон и друго средство за наркотизирање, овај данас целом свету добро познати хлороформ. И тако сад хирурзи имају на расположењу и етар и хлороформ, и употребљавају их кад један, кад други, кад опет помешан један с другим. Опијају њима болеснике и врше најтеже, најдуже операције, а болесници леже мирно, не осећајући ни најмањи бол.
Наркоза се врши удисањем: и етар и хлороформ лако ветре, па кад се сипају човеку под нос, он их удише у гасном стању и опије се. Пре него што радне у дубок, несвестан сан, он се, више или мање, раздражи, па говори, пева или псује. Да би се одрастао човек успавао, треба му испарити под носем 20—50 грама етра, а кад се наркоза врши хлороформом, сан наиђе код неког већ после једног грама, а неком треба сипати и пуних 50 грама. Ако се пак, већ успаваном човеку и даље сипа етар или хлороформ под нос, без мере и без стручне контроле, онда најпосле наиђе и смрт. Нарочито ће смрт лако наступити код људи, који болују од срца или од плућа, зато се они ретко кад и опијају. Али и здрави људи умру каткад сасвим изненада одмах у почетку наркозе, и отуд је код многих људи онај страх од наркозе (а отуда ни г. Церовић није добио флашу хлороформа, кад је хтео да опије Новаковиће).
Међутим, тај страх није оправдан, нарочито кад је у питању наркоза у добро уређеним болницама, са спремним, савесним лекарима. Тамо је смрт у наркози врло, врло ретка, готово непозната ствар. У 20 лондонских болница, на пример, хлороформира се просечно по 8.000 болесника годишње, а од њих умру тројица, што ће рећи 1 на 2.666; Билроту се тек после 12.500 наркоза десило да му први болесник умре, а Нусбаум је хлороформирао 15.000 људи и ниједан му није од тога умро.
Зато пристајте слободно на наркозу, кад вам је лекар предложи. И зато нека је слава и хвала Мортону!