Дан: 28. јул 1914.

  • Заслужена казна

    Речи постају дела. Велике идеје, вековима угњетаване и угушиване, остварују се. Дубоке народне жеље постају жива стварност. Рубом Балкана пуцају тешки окови и можда нас само још неколико дана дели од оживотворења великог народног сна: Ослобођења целог Српског Народа.

    Аустрија је једном својом нотом хтела да угуши једну високу идеју. Она је једним ултиматумом хтела да загуши и зароби у још теже ропство читав један велики народ. Она је хтела да из срца Српског Народа избрише једно светло сазнање и да потопи једну силну свест.

    Аустрија је хтела нешто што је немогућно и кад је ставила на коцку себе или то, морала је пропасти она. Тако је нашла свој потпуно заслужени крај наследница Турске.

    Данас није више питање хоће ли се Аустрија сасвим распасти или ће остати неки део од ње. Није више питање, хоће ли Аустрија сасвим нестати са политичке карте Европе. Питање је било, може ли се и даље одржати један средњевековни, насилни систем угњетавања, и може ли се метернички господарити животом толиких народности. И то је питање решено онако како је једино и могло бити решено — на штету Аустрије. Ако и остане у минијатури као држава, Аустрија више неће бити и не може бити оно што је до сада била.

    Одлучност Србије да брани права своја и свога народа и српска праведна ствар однели су победу. Аустрија је добила оно што је заслужила. То је оно што се тиче нас. А за велики и тешки злочин, што је поремећен мир читавога света, што су изведени на ратне касапнице милиони људи, што је укочена радиност и заустављен живот и рад читавог културног човечанства, што су милиони породица бачени у глад и беду, нека се Европа кусура са Аустријом.

    Нека Европа нађе казну, ако уопште има казне за тај безумни злочин.

  • Шта се говори?

    Каже се: „Кога су змије уједале, тај и гуштера боји“. У Београду је то сасвим друкчије.

    Јуче пред вече је, после три недеље, био први корзо са дамама, тоалетама, шеширима. Оглушио се свет о овај свакодневни, како Чича Илија каже, „Марковдан“, па излегао на улицу.

    Одједном одоздо са Саве запрашташе пушке, читави плотуни пушака, али нико ни да трепне.

    Шта је, није вас страх, нећете да бежите? питам једну госпођицу.

    — Ох, каже она, спокојно, ово су само пушке!

  • Мораторијум

    Докле ће трајати?

    (Извештај „Политици“)

    Ниш, 27. јула.

    На сутрашњој скупштинској седници биће примљен на другом читању закон о мораторијуму.

    Мораторијум ће се завршити на два месеца после демобилизације.

    Главне одредбе, су исте као и у закону о мораторијуму који је важио за време балканског рата.

  • Руска снага

    Руси су знали шта Аустрија намерава и спремни су дочекали напад

    Један од руских ратних дописника, који необично добро познаје руске војне прилике, изјавио је у разговору нашем уреднику:

    — Русија је почетком априла имала на окупу два милиона војника. У мају су позвани на вежбу резервни официри, а у јуну су дошле нове резервне јединице које више нису ни пуштане из касарна.

    Ми смо се у Москви и Петрограду смејали читајући телеграме о вашој унутрашњој кавзи у Србији и о томе како се спокојно спремате на изборе. Смејали смо се, јер смо предвиђали, да те изборе нећете ни дочекати па је тако и било.

    Рекао сам вам чиме је Русија располагала у априлу, мају и јуну. Према томе можете рачунати каквом силом она располаже данас кад је извршена општа мобилизација.

  • Народна Скупштина

    Скупштинска седница одложена је за данас

    (Извештај „Политици“)

    Ниш, 27. јула.

    Седница Народне Скупштине која се требала држати јуче одложена је за сутра, понедеоник због г. Пашићевог бављења у Крагујевцу.

    На тој сутрашњој седници изгласаће се коначно законски предлози који су већ примљени на првом читању.

  • Црногорци гоне

    Нови успеси Гојнићевог одреда. — Освојен Челебић. — Заробљени Аустријанци

    Бољанић, 26. јула.

    Синоћ је одред генерала Гојнића, после очајне борбе, освојио Челебић.

    Непријатељ бежи у правцу Фоче. Наш их одред енергично гони. Аустријски губици су велики. Има и заробљених. Наше жртве незнатне. Артилерија је успешно дејствовала против непријатеља.

  • Ужас у Загребу

    Последњи франковачки злочини. — Сад су за навек ископали себи гроб

    Чим је у Загреб стигла вест о мобилизацији Србије, побеснили франковци — који су поверовали да је дошло време за пропаст Србије — приредили су оружане демонстрације и извршили масу злочина над Србима и српском имовином.

    Прво је разорено уредништво „Србобрана“, Српске куће и радње, демолиране су. Адвокатске канцеларије др. Богдана Медаковића и др. Богдана Стојановића уништене су а све хартије поцепане. „Српска Кавана“ такође је разорена.

    Чувеног загребачког трговца Ћука, који је познат као одличан Србин, нестало је. Његова радња, једна од највећих трговина у Загребу, опљачкана је до последње ситнице а сам Ћук убијен је у своме винограду.

    Из познате радње Петра Николића избачено је све на улицу, па је спаљено. „Српско Коло“, „Српски Соко“ и читаоница не постоје више. Порушене су и опљачкане све српске установе и похапшено је много Срба, чији се број ни изблиза незна.

    Франковци су потписали сами себи смртну пресуду и сад ми знамо како ћемо се разрачунати са тим ђубретом и његовим легионашима. Нека само причекају мало!

  • Наши железничари

    Једна храброст која не сме остати ненаграђена

    Првих дана бомбардовања Београда, наши железничари су се три ноћи узастопце тајно прикрадали до железничке станице и из ње извлачили заостале вагоне. Па, ипак, и поред највеће опрезности нису могли остајати незапажени од Аустријанаца, који су их осветљавали рефлекторима и ракетлама и тукли њихове две „Барстове“ машине топовима, митраљезима и пушкама.

    Њихов труд не треба код меродавних да остане незапажен. Због тога износимо имена тих храбрих људи, а то су: Милан Раденковић, инжињерски капетан; Драгољуб Протић и Илија Тодоровић, резервни поднаредници железничке чете; Божидар Ђорђевић, каплар исте чете; Свет. Јовић и Миодраг Илић, редови. Од дирекцијских службеника су: Бор. Јагодић, Драг. Јовановић; машиновође и возно особље: Милутин Гојковић, Петар Јовановић и Радош Зајић.

  • Лијеж

    Територија на којој се води немачко-белгијски рат

    Прве велике борбе у страховитом европском рату одиграле су се већ у околини Лијежа. Као што се и предвиђало, Белгија је постала ратиште преко кога се има изводити велико разрачунавање између Немачке и Француске. Белгија је огрезла у крви а око Лијежа, лепе и цветне вароши белгијске, пале су већ читаве војске и начињена су велика ратна гробља.

    Лијеж је име за целу једну покрајину Белгије а то исто име носи и главна варош ове покрајине, чије се име после сто година поново уплета у историји великих ратова.

    Покрајина Лијеж (немачки Литих, фламански Лујк) 2895 кв. кил. отприлике једна трећина старе Црне Горе. Има близу милион становника, већином католика, и важи као крај необично богат гвожђем и угљем због чега је лијешка индустрија —— изричито гвожђана и текстилна — достигла врхунац.

    Сама варош Лијеж лежи на ушћу реке Курте у Мас (Мес). Према последњем попису има 167.521 становника а у три предграђа живи још 222.589 душа. Од 1817. године варош Лијеж, има свој универзитет који је стекао лепо име. Али много више него по универзитету Лијеж је постао познат по својој рударској академији, по вишој електротехничкој школи, по политехници и чувеним фабрикама оружја.

    Богата, напредна и једна од најраднијих вароши Белгије, Лијеж, сад је претворена у разбојиште. И то ће разбојиште — како гласе вести — Немци добро запамтити.

  • Браћа Прибићевићи

    Вођа српске самосталне странке у Хрватској ухапшен. — Ухапшен је и Валеријан

    Један од Београђана, који се уочи објаве рата задесио у Загребу, па је ипак успео да се докопа Београда, тврди да је Светозар Прибићевић, уредник „Србобрана“ и вођа Срба самосталаца ухапшен у Загребу у понедеоник 14. јула и да је истога дана ухапшен и његов брат архимандрит Валеријан Прибићевић, народни посланик.

    Шта је са трећим, најмлађим, братом Адамом, који је уредник сељачког „велеиздајничког“ листа „Српско Коло“, незна се.

    Вест о хапшењу браће Прибићевића потврђује и госпођа Христина Зарић, која је прекјуче допутовала у Београд и која је о томе чула на загребачкој железничкој станици.