Заслужена казна

Речи постају дела. Велике идеје, вековима угњетаване и угушиване, остварују се. Дубоке народне жеље постају жива стварност. Рубом Балкана пуцају тешки окови и можда нас само још неколико дана дели од оживотворења великог народног сна: Ослобођења целог Српског Народа.

Аустрија је једном својом нотом хтела да угуши једну високу идеју. Она је једним ултиматумом хтела да загуши и зароби у још теже ропство читав један велики народ. Она је хтела да из срца Српског Народа избрише једно светло сазнање и да потопи једну силну свест.

Аустрија је хтела нешто што је немогућно и кад је ставила на коцку себе или то, морала је пропасти она. Тако је нашла свој потпуно заслужени крај наследница Турске.

Данас није више питање хоће ли се Аустрија сасвим распасти или ће остати неки део од ње. Није више питање, хоће ли Аустрија сасвим нестати са политичке карте Европе. Питање је било, може ли се и даље одржати један средњевековни, насилни систем угњетавања, и може ли се метернички господарити животом толиких народности. И то је питање решено онако како је једино и могло бити решено — на штету Аустрије. Ако и остане у минијатури као држава, Аустрија више неће бити и не може бити оно што је до сада била.

Одлучност Србије да брани права своја и свога народа и српска праведна ствар однели су победу. Аустрија је добила оно што је заслужила. То је оно што се тиче нас. А за велики и тешки злочин, што је поремећен мир читавога света, што су изведени на ратне касапнице милиони људи, што је укочена радиност и заустављен живот и рад читавог културног човечанства, што су милиони породица бачени у глад и беду, нека се Европа кусура са Аустријом.

Нека Европа нађе казну, ако уопште има казне за тај безумни злочин.