Хиљаде наших поданика налазило се у Аустро-Угарској у тренутку када је поднет ултиматум Србији. Знало се одмах што може доћи и зато су одмах сви ти наши поданици похитали да се врате у домовину. Али су их Аустријанци и Мађари почели одмах хапсити и данас се ко зна колико стотина поданика — не изузимајући ни жене, ни децу — налази ухапшено или интернирано.
Некима је ипак пошло за руком да се докопају Србије. То су они који су одмах, у недељу и понедеоник — 13. и 14. јула — пошли кући. То су готово само жене и деца — мушкарци који су с њима пошли већ су задржани.
Једна од тих спасених госпођа — госпођа Зарић — допутовала је прекјуче у Београд и она је била љубазна да нам саопшти ове појединости о томе како су она и њени сапутници прошли од приморја до Оршаве. Ево шта она прича:
У суботу увече пукао је кроз Фијуму глас, да је Србија мобилисала. Још одмах у недељу изјутра један од наших пријатеља Срба ставио нам је до знања, да би требали да се што пре склањамо. Ми сви, из Краљевице, Црквенице, Новог, Ловране, и где нас је све било, почели смо се одиста спремати да сви пођемо. У томе спремању прошао нам је цео дан. Међутим, г. Михаило Церовић, инспектор полиције, још у недељу изјутра кренуо се сам за Београд и, како чујем, пошло му је за руком да се пробије кроз Земун.
Учинио је врло добро јер још истог дана, полиција у Фијуми ухапсила је Негована Рајића, чиновника Главне Контроле, затим Кујачића, Робичека, чиновника Министарства Финансија, Ореља, адвоката из Шапца и једног малог, пуног адвоката кога сам често виђала око општине београдске. Нама осталима, жени и деци, речено је да можемо ићи из Фијума.
У понедеоник, 14. јула изјутра, кренули смо се; само су госпође Рајић и Кујачић остале да чекају шта ће бити с њиховим мужевима. Али већ на фијумској железничкој станици чекало нас је изненађење. Саопштили су нам, да не можемо у Земун, јер је тамо већ сваки саобраћај прекинут него да нас могу избацити једино у Оршави за Румунију.
И онда је нестао један дуг очајан пут. Изузимајући наше вагоне и један официрски вагон, цео воз је био препуњек руљама пијаних војника. Били су мртви пијани и час су певали а час псовали. Било је жалосно гледати, како ти пијани војници певају а на станицама жене, деца, стари из гласа кукају испраћајући своје војнике и дрхтећи већ унапред од рата.
Кад смо стигли у Загреб, већ је било објављено ратно стање са преким судом. И ту смо већ чули о страшним стварима које су почињене над загребачким Србима. Загребачка железничка станица такође је била закрчена војницима и официрима.
Наставили смо пут преко Угарске. Целу ноћ, сутрадан, у уторак, и целу идућу ноћ уши су нам биле заглунуте дреком пијаних војника и урликањем „Доле Србија“. И свуда, на свакој станици исте сцена: кукњава, плач, ридање трезних и очајних.
Чули смо, да до среде на подне треба да будемо у Оршави, јер тога часа све железничке станице прелазе коначно у војничке руке и онда ће нас избацити из воза на оној станици на којој се затекнемо. Воз је милео, Ноћ између уторника и среде, учинила нам се вечност и чинило нам се да никада нећемо доспети до румунске границе.
Па ипак у среду изјутра стигли смо у Оршаву. Ту нас је дочекала јака стража и под том стражом спроведени смо у једну одају у којој је већ била интернирана маса Срба. У другој одаји до нас, били су остали наши поданици којима је било допуштено да се врате у Србију, па су само чекали румунски брод који ће их провести. И онда су почели саслушавати нас тражећи кога ће да задрже.
Пред подне је стигао румунски брод и на подне смо се кренули за Турну Северин. Али су пустили само нас, жене и децу, а од мушких само г. Душана Алимпића и старца Ешкеназија.
У Оршави су задржани:
- син пок. Мише Марковића (мати и сестре прешле су у Неготин);
- Влада Марковић, шеф ложионице (жена и деца прешла у Неготин);
- д-р. Јован Крикнер, секретар трговачке коморе, (жена пуштена и већ стигла у Ниш);
- д-р. Чеда Митровић, професор Универзитета, (жена пуштена и стигла У Ниш);
- Чеда Станковић, чиновник Управе Фондова;
- Милорад Антула, управник Класне Лутрије;
- син Тоше Михаиловића, трговца из Београда;
- син Велислава Вуловића, бившег министра;
- Павле Љотић, директор учитељске школе у Неготину (жена и деца пуштени да пређу у Неготин);
- један судија (Спаса?) из Крагујевца;
- Никола Несторовић, професор Универзитета и инжењер (жена и свастика отпутовале у Букурешт);
- Алкалај, банкарски чиновник из Шапца (породица му је пуштена и већ допутовала у Ваљево);
- један дечко рођак трговца Матића (фирма Матић и Солдатовић).
Поред тога у Оршави су задржани и ухапшени неки наши официри, који су такође били на лечењу и чија имена не знам.
Ми остали, осим породице Данила Владисављевића која је отпутовала у Букурешт, одвезли смо се у Турну Северин. Румуни су нас лепо дочекали. Била је већ среда увече, кад сам чула да ту лежи тешко болестан Војвода Путник. Пошла сам одмах да обиђем његову ћерку која је такође била с њим. И баш кад сам улазила у кућу излазили су лекари, који су држали конзилијум. Срећом, опасна криза је већ била прошла и могло се надати брзом опорављењу. Војвода Путник је лежао у кући Франасовића…
⁂
У четвртак изјутра повезао нас је брод у Прахово. Не треба да вам описујем како нам је било када смо крочили на нашу земљу. Ту нас је већ чекао воз који нас је однео у Неготин. Стигли смо, дакле, најзад срећно, само је на путу од Турне до Прахова госпођи Јели др. Драгог Николића, лекара, и једној њеној рођаци нестало свог пртљага а и другима, од путника биле с испреметане и десетковане ствари.
Тако се ишло и такве се ствари дешавале, да не могу ни да се сетим свих имена. Али поред породица које сам поменула, допутовале су с нама у Неготин још и породице пок. Мите Ђорђевића-Мерџана из Београда; Тоше Михаиловића; госпођа Живојина Дачића; Ешкеназијеви (отпутовали у Аранђеловац) и још неке које не знам.
У Новоме, на мору, остала је ћерка Андре Николића, председника Народне Скупштине, да са Јеленом Лазаревићевом, наставницом, отпутује у Швајцарску. Остале су такође на приморју госпође Јаше и Тасе Продановића, са ћеркама и госпођа Домановић са ћерком, па су и оне одмах сутрадан отпутовале у Швајцарску.
Госпођа Магдић и једна њена пријатељица остале су у Новоме. Чуло се, да је ухапшен син гђе Магдић.
Жена доктора Крстића остала у Абацији. Њен девер ухапшен.
Адвокат Миливојевић ухапшен, а жена му остала у Фијуми. Адвокат Голубовић такође задржан.
Син Стеве Ивковића ухапшен у Оршави (жена, отпутовала за Ниш);
породица Стеве Зарића, остала је у Неготину;
инжењер Милојковић са породицом отпутовао је из Неготина негде у унутрашњост Србије;
госпођа Сабо са децом отишла је у Врњце.
⁂
Шта је са осталима нашим који су били на приморју — завршила је г-ца Зарић — ја не знам. Само знам, да они који до уторника, 16. јула, нису пошли из Фијуме, после тога дана више нису могли на ову страну…