Дан: 29. јул 1914.

  • Пред Вишеградом

    Детаљи о борби према Прибоју

    (Извештај „Политици“)

    Ниш, 27. јула.

    Званичне новине, које излазе сада у Нишу, саопштавају детаљан телеграм Пресбироа у Нишу о борбама наших одреда на граници према Прибоју.

    У телеграму се вели: „Пушкарање на граници према Прибоју почело је од 22. ов. м-ца. Аустријске су се трупе повукле и наши одреди су их гонили преко границе на путу за Вишеград. Једно одељење наше војске успело је пресећи одступницу и у борби, која се отворила, погинуо је један аустријски официр, један аустријски подофицир тешко је рањен и 20 војника је убијено. Аустријске трупе повукле су се ка Вишеграду и ту се утврђују. Наше предстраже налазе се пред Вишеградом.

  • Неранџаста књига

    Руска дипломатска документа о догађајима у очи европског рата

    Руска влада објавила је књигу о преговорима, који су предходили рату. Ова документа доказују мирољубиве намере Русије до последње тренутка. Два руска предлога, у циљу да се изгладе несугласице, Аустрија је одбила. Затим је Русија примила посредовање, које је преложио Греј, али ово посредовање одбиле су и Немачка и Аустрија. Приступајући војним мерама због аустриске мобилизације, Русија је објаснила у Берлину, да те мере нису управљене против Немачке. Потом је дошла мобилизација, ултиматум и објава рата од стране Немачке, и то усред преговора, а упркос изјаве немачког цара, да непријатељства неће почети пре завршетка преговора.

    Документима у овој — Неранџастој Књизи — утврђује се изазивање од стране Аустрије и потпуна одговорност Немачке за рат, а види се тако исто отворено и искрено пријатељство Француске и Енглеске, у пркос немачких интрига.

  • Белгиско-немачки рат

    Лијеж није пао

    Париз, 28. јула.

    Из строго званичног извора, демантује се, да је Лијеж заузет. До синоћ још није било пало у немачке руке ниједно утврђење. Једна белгиска дивизија брани позиције са највећом храброшћу. Немци су имали огромне губитке-

    Петроград, 28. јула.

    Белгијанци још држе Лијеж. Одбили су немачки предлог којим траже примирје од 24 часа. Уништили су једну немачку коњичку дивизију при прелазу реке Мезе. Белгиска војска дошла је у контакт са Француском.

    Пораз немачке коњице

    Јављају из Брисела, да је једна немачка коњичка дивизија, која је била прешла Мезу, скоро потпуно уништена.

    Француске трупе наступају ка Индузу.

    У Лијежу тридесет и пет хиљада Белгијанаца држи у шаху три немачка корпуса. Ова вест потврђује као и белгиски успеси о којима је раније јављено.

    Заробљен немачки генерал

    Парма, 27. јула.

    Утврђења код Лијежа и даље дају херојски отпор. Немци признају да су изгубили 25.000 људи код Лијежа и 34 топа; један немачки генерал заробљен је.

    Помоћ из Енглеске

    Париз, 27. јула.

    Тридесет хиљада Енглеза већ се искрцало у Кало-у, енглеске трупе искрцавају се такође у Останди и Дункерку, оне ће се упутити у помоћ Белгијанцима.

    Лондон, 27. јула.

    Аскит је изјавио у Доњем Дому, да се Белгиска влада обратила Великој Британији за заштиту своје територије. Исто тако белгиска влада тражила је од Француске, да њене кооперишу са белгиским трупама. С тим у вези поглаварима бегиских провинција издате су наредбе, да појаву француских трупа не сматрају као повреду границе.

  • Бомбардовање Бара

    Аустријанци исти под Баром као и код Београда

    (Телеграми Пресбироу)

    Цетиње, 28. јула.

    Аустријанци нису пре бомбардовања Бара дали становништву рок, да би се могло иселити. У току бомбардовања талијански конзул послао је Аустријанцима парламентара, који је уложио протест због рушења талијанских грађевина у пристаништу. Аустријанци су одговорили конзулу, да се Талијани уклоне у хотел „Марину“ и талијански конзулат, па су по томе продужили бомбардовање.

    Порушено је више магацина и других постројења у пристаништу. Гађали су и железничку пругу и околину пристаништа, тражећи очигледно наше батерије и пешадију. Затим су се ратне лађе повукле и отпловиле у северном правцу према Далмацији. Људских жртава није било, а причињена штета у пристаништу велика је.

    После два часа по подне наше батерије са Кука, на Ловћену, са Његушког Крстаца отвориле су ватру на непријатељска утврђења над Котором. После трећег метка погођено утврђење Вршац, изнад самог Котора. Непријатељ је одговорио и гранате су падале на Његуш. Једна од њих ударила је пред телеграфску станицу у вароши, али није причинила никакве штете. Артилериски двобој трајао је до предвече.

  • Бугарска

    Мораторијум — Опсадно стање — Амнестија стамбуловиста

    Софија, 27. јула.

    Собрање је изгласало мораторијум од три месеца и усвојило предлог о обустави кривичне истраге над бившим министрима Стамбуловистима.

    Софија, 27. јула.

    У добро обавештеним круговима уверавају, да ће сутра у Собрању бити нотификована објава опсадног стања с обзиром на међународне заплете.

  • Дума за рат

    Неколико манифестација у руској скупштини

    Петроград, 27. јула.

    Данас је у Думи свечано објављено ратно стање у земљи, уз громке узвике: „Ура“. — Цару и народу „Боже Царја храни!“ певала је цела Дума неколико пута. Прочитане су депеше српске и црногорске скупштине, после чега је српски посланик, г. Спалајковић, одушевљено акламиран. Председник Думе је одмах предложио, да се Српској и Црногорској Скупштини одговори а тако исто поздрави скупштине француска и енглеска и да се британском народу пошаље поздрав на јуначком држању.

    Чињене су акламације и посланицима Француске, Енглеске и Белгије, који су тако исто били у дипломатској ложи. У Наранџастој књизи, у којој је изложен рад дипломатски све до рата, објављена је и депеша Престолонаследника Александра и одговор Цара Николе.

    Говори министра Горемикина и Сазанова у Думи, једнодушно су поздрављени. Неколико законских пројеката, као и ванредни кредит од 760 милиона рубаља примљени су једнодушно. Присталице свих партија и народности изјавили су беспримерну једнодушност и одлучност. После овога, Дума је распуштена до фебруара идуће године.

  • Са нашег ратишта

    Ниш, 27. јула.

    Стање на нашем ратишту у току од 26. и 27. јула: Црногорци су заузели Челебџић и дошли у везу са нашим трупама.

    Наше су трупе заузеле Вардиште и Добрун. У Вардишту је заплењено доста материјала. У борби код Добруна непријатељ је имао седам рањених и 12 заробљених, од којих један граничар.

    На целом осталом фронту није било ничег важнијег, сем незнатних чарки код Забрежја Смедерева, села Шалинца и Дубравице.

    Са Чука, на Ловћену, почело је бомбардовање Вршче и Гораждо са успешном паљбом. Дивизијар Вукотић заузео је непријатељске позиције: Сосмач, Клобак и Корјениче све до Асан-агина моста. Губитци са црногорске стране: један мртав и четири рањено. Непријатељски губици знатни; заробљено је 13 подофицира и војника.

    Аустриска флота јуче је бомбардовала Бар, порушила Марконијеву станицу бежичне телеграфије и шест кућа, већином талијанског друштва.

    Цетиње, 27. јула.

    Наша северна колона заузела је јуче варош Чајниче, непријатељ се повукао према Фочи.

    Херцеговачки одред, под командом дивизијара Вукотића, пошто је заузео Корјениче, наступа у правцу Требиња.

  • Последње вести

    Аероплани над Шапцом

    (Званичан извештај).

    Начелство округа подринског јавља званично, да је јуче око 5 и по часова изјутра неколико аустријских аероплана летело над Шапцом и околином, описујући кругове и елипсе.

    Кад су примећени, осута је на њих пушчана паљба, које их је отерала.

    Одлетели су пут Босне.

    То исто поновило се и синоћ око 6 часова.

    Освојење Чајнича

    (Телеграм „Политици“).

    Бољанић, 28 јула.

    Санџачки одред под командом генерала Гојнића, после заузећа Метаљке, отпочео је енергично гонити аустријске трупе које су се повлачиле у правцу Чајнича.

    После очајних борби Аустријанци су отерани иза Чајнича.

    Синоћ у шест часова наше су трупе победоносно умарширале у Чајниче где их је становништво дочекало са највећим одушевљењем. Стари људи плакали су, грлили и љубили своју давно очекивану браћу.

    Одмах је васпостављен ред и уведене су црногорске власти.

  • Живот у Београду

    Неколико цртица из последњих ратних дана

    Код једног хидранта стоји поред великих резервоарних кола чика Милош, командир ватрогасаца. По њему се види, да је преморен; раскопчао мундир и кошуљу па посматра, како вода лагано цури кроз спласнулу цев у резервоар.

    Он и кочијаш, што тера кола, престављају целу „пожарну чету“ града Београда. Истина до пре два дана он је имао на служби око дваестак младића из последње одбране, али кад су они распуштени, књига је спала на два слова. И тако њих двоје ето већ две ноћи гасе, и то успешно, разне мање пожаре, праћени при томе послу звуцима топовске и митраљеске музике. Међутим кад се појавио пожар у штофари, чика Милошева трупа је ипак била брзо увећана са Главне Војне Станице и успела је да спасе фабрику.

    Чича Илије Глумац стално држи серкл пред „Руским Царем“ и на свој специјални начин тумачи догађаје и даје објашњења и савете појединцима, који их траже. Тако на пример неколицини Јевреја тврди, да је најсигурније за време бомбардовања у — Бајлонијевом подруму!

    — Како то, чуде се они, кад баш тамо погађају гранате?!

    — Нека погађају, немари то ништа, каже он значајно; јер треба да знате, да су тамо огромне каце пива, па како год удари који граната, мора да упадне у кацу, а онда само учини „цврк!“ и гаси се! Ето ти, зашто је најсигурније у Бајлоновом подруму…

    Жена Саве Јерменина, туцача каве, зауставила је аутомобил, у коме се возио Краљевић Ђорђе. Кад је успела, да знацима упозори Краљевића, који је наредио, да аутомобил стане, она је упитала:

    — Молим Вас, да ми кажете, треба ли, да се селимо или да останемо овде, јер ево исели се цео Београд!

    — Треба да останете овде! одговорио је Краљевић: никакве опасности нема, док сам ја жив, не бојте се!

    Јуче на великој пијаци један познати пиљар, не могући се отрести старе навике, заценио неку своју робу; Једна госпођа ценка се с њиме, али он запео:

    — Три гроша, не може ниже!

    У том над самом пијацом страшно зазвижда и зафијука једна граната.

    — Ајде носи за шесет пара, кад је већ овакав случај! раздера се за госпођом добродушни пиљар.

    Поред кафане „Мали Балкан“, на Тркалишту, пролази стари београдски алас Јован Јарац. Пита га Милош Ватрогасац:

    — Шта је Јово, што си се скуњио и сневеселио?

    А он одговара као с неким презрењем:

    — Море, сви су будале; наредили ми да се селим из моје рођене куће, а свега десет зрна, што су ударила око ње и прешла преко ње.

    И под најачом канонадом и зујањем топовских зрна по Београду и преко Београда, улицама трчи на све стране безброј дечурлије и мушке и женске, већином босонога, и на сав глас продају некакве „најновије листове“ и „најновије телеграме“; на све страна разлеже се вика дечјих гласића, који на своју руку истичу, шта је у коме од тих листова најважније.

    Чак су неки обешењаци пронашли и старе вицеве својих отаца, који сада згодно дођу, па се деру на сав глас:

    — Најновији телеграм! Ушао Шваба у Беч!…

    Има још једна интересантна напаст за Београд: то су буве! Оно и до сада су буве била једна напаст за Београд, али ово сад превршило је сваку меру!

    Није тешко објаснити ову појаву. На 90000 душа отишло је из Београда, поневши са собом само ону неопходну количину бува, која их стално прати на сваком кораку. Ресто, оставши без својих „послодаваца“ и „хранитеља“, шта је знало да ради, него је дошло „под окриље“ ових несрећника, што су остали у Београду. Уз то су још из подрума изнете оне масе бува, што су тамо тавориле као сужњи, те сада има у свакој кући читав бувећи циркус.

    Отуда, чим се мало утиша пуцњава те човек помисли да сведе очи, буве се разраде можда још горе него Аустријанци, те од сна нема ничега.

    Али је још интересантнија појава, што је стеница готово сасвим нестало! Ваљда су се преселиле у Ниш?

    Иначе у опште је сада у овим данима пуцњаве карактеристично понашање животиња у Београду и његовој околини. Аустријанци пуцају, Бог би их знао зашто; ваљда да растерују себи страх; петлови пред саму пуцњаву почну кукурикати, запињући из петних жила, а пси ударе у лавеж и кевтање.

    Као што већ раније рекосмо, Београђани, који су у овим тешким данима остали верни Београду, толико су се већ навикли на опасност, да су ударили у разне слане и неслане вицеве на рачун те опасности.

    Пред кафаном Таково седе неколико пензионера; фијучу и распрскавају се гранате, а они, сад већ хладно, разговарају о артилеријској ватри са таквом стручношћу, као да су свршили не знам какву вишу артилериску школу.

    „Фијуууу!…“ чини над њима.

    — То је хаубиц, познајем га одмах! важно каже један пензионер, који је у целоме Београду познат што је веома тврд на ушима, а који о топу зна толико, у колико се каже „глув као топ“.

    — А, није! Ово је опсадни, каже један жандармериски пензионер. Знам још од оног бомбардовања за време блаженоупокојенога кнеза Михаила!

    — То су фугасне гранате! умеша се с другог стола један од оних млађих беспослених.

    — Како фугасне? љуте се она двојица…

    — Па тако, објашњава им он; зар не видите: ф-ф-ф-ф угасне! Фијучу па се угасе!…

    Сви се смеју томе мало нозграпном вицу, који је ипак упалио, можда боље него она граната, што га је изазвала.

    Има још и другог „хумора с вешала“ код наших куражних Београђана.

    Краљевић Ђорђе довезао се аутомобилом до апотеке Викторовића, да га ту превију. И ако је аутомобил јурио великом брзином, ипак су пролазници приметили, да Краљевићу цури крв и да му је раме крваво.

    И сав онај свет, колико га се налазило по тротоарима, одакле је ценио правац и даљину пуцњаве, појурио је за аутомобилом.

    Тако се за трен ока око сквера пред апотеком била скупила велика гомила света. Жандарми и и писари покушавали су, да тај свет љубазним начином — јер сада су у Београду сви једно према другом љубазни — наговоре на разилажење, упозоравајући их на то, да ће непријатељски осматрачи моћи видети ту скупљену гомилу па управити ватру на њу. Али на њихове молбе и на то као застрашавање дошао је одговор, који личи на такозвани „хумор с вешала“. Тај одговор је гласио:

    — Нека буде салата.

    И нико се није хтео мрднути.

    — Шта је ово људи то цело пре подне бију у овај део вароши? пита један забринути професор, пред једном кафаном тамо високо горе на периферији Београда, званој Чубура.

    — Како шта је? Зар не видиш да гађају жице безжичне телеграфије! одговара му један његов колега, који је и у мирно доба имао обичај да се прави, како све зна…

    На Теразијама стаје један фијакер; кочијаши војник, и поред њега седи други војник. Чекају подуже пред кућом, док нису почели да утоварују неке куфере, корпе и бошче.

    Најзад се појави и утовари једна средовечна дама у елегантном уличном костиму.

    — Ко је то? питам момка, што је утоваривао цео тај багаж.

    — То ја свастика капетана тога и тога одговори он и насмеја се.

    Кола се кретоше, кад наједаред залаја из ходника једно кученце, а онај момак раздера се за колима:

    — Госпођо, Пацика, Пацика!

    Али кола одоше а Пацика остаде тужно урличући, да издржи све страхоте бомбардовања.