У Минхену обесили Србију! — Кроз Русију и Румунију
Г. Ђура Чакра, директор Земаљ. Банке, стигао је после 12-то дневног путовања из Карлсбада у Београд.
Он је путовао преко Берлина, где му се прикључило још 22 студента, Варшаве, Одесе па пролазећи Румунију прешао је у Србију преко Турн-Северина у Радујевац.
У Немачкој је приметио да Немци нису били ни најмање одушевљени да ратују за љубав аустријског ћефа и тамо се у незваничним круговима рачунало да до европског рата доћи неће — и зато се са нестрпљењем очекивао повратак цара Виљема, који је крстарио по Северном Мору разнорођења ради.
Као што се зна, мирољубиви Немци преварили су се у својим очекивањима.
Срби имају у затуцаним католицима Баварске своје највеће непријатеље. У Минхену они су, уз огромну хуку и буку, једну лутку, одевену српском ношњом, обесили уз вику да ће тако поступати са Србима, који су натрунили великој а скроз трулој аустријској царевини. Срби ђаци били су бивени и малтетирани и морали су да беже и да се крију да би избегли гнев разузданих маса.
Већ у Варшави наши су нашли на особито гостопримство. Чим се чуло, да су ту српски гости, који обилазним путем хитају својој домовини да ступе у војне редове, изазвало је код њих дивљење.
Неразумљиво је, изгледа, од куд неко може да хита тамо где га чека толика опасност, кад је могао наћи тако дивних изговора да својој дужности не одговоре.
Нашим ђацима дат је у Русији бесплатан подвоз од Варшаве до Одесе и од Одесе до румунског пристаништа до којег руске лађе стижу.
У Одеси, у једној кафани на кеју, наши млади студенти запевали су најпре српску па затим руску химну, што је Русе толико одушевило да су их одмах пригрлили и уз бурно весеље, уз небројно испијених флаша шампањца, задржали до саме зоре…
Румунији је такође велико одушевљење за Србе. Тамо се пронео глас да Аустрија нуди Румунији Крајински и Тимочки округ, ако би пристала да пропусти аустријску војску преко Румуније да Србију нападне… Шта је румунска влада на то одговорила не зна се… али се зна позитивно да нема ни једног Румуна који би хтео да прими тако малени дарак, кад за лојално држање према Русији и Србији има да му падне у недра цео Ердељ у којем живе милијуни Румуна…
Држање Србије у овим приликама изазива опште дивљење и Румуни не би хтели да буду лошији и мање великодушни него што су Срби њихови храбри и лојални суседи…
У Берлину био се пронео глас да је била велика битка код Шапца, и да је ту пало 2000 Срба а 4000 их је заробљено — што је изазвало велико одушевљење код Немаца — не толико због наше погибије, него због очекивања да ће се рат локализовати и брзо окончати.
Наши су рекли Немцима: Могло је и погинути 2000 Срба, али је лаж да их је 4000 заробљено! Срби се не дају заробљавати!