Поводом једног неозбиљног захтева
(Писмо из публике.)
У „Стражи“ под насловом „Наша општина“, „један потрошач“ санћим из сажаљења према сиротним сељанкама, које са тешком муком, физичким напрезањем итд. стижу пред ђерам општински те морају да плаћају трошаринску таксу, — позива војну власт да стане на пут овом „отимању“.
У данашње дане, које преживљујемо, врло је популарна ствар говорити против свих намета а нарочито против трошаринских такса, али како сваки свесан грађанин и потрошач града Београда зна врло добро да трошаринску таксу не плаћају у ствари сељанке, које долазе из околине, него потрошачи Београђани, којима се наплаћена такса у цену животних намирница урачунава — то би се преко поменуте жалопојке могло ћутке прећи, да не постоји потреба да се нарочито истакне да се наплаћеном трошарином општина користи данас једино у том циљу да ублажи велике беде оних општинских невољника, који немају средства да подмире своје најпрече животне потребе, јер су им храниоци под оружјем…
Ставите дакле на вагу с једне стране сељанку, које има нешто па доноси да продаје, и с друге стране сироту Београђанку која нема чиме шта да купи и очекује милостињу од општине, пак ћете видети да се наплаћивањем трошаринске таксе — не отима.