Неколико цртица из последњих ратних дана
Преко воде грме топови; све је то брисани простор. Па ипак јуче пред вече сретнем једног до колена мокрог човека, где носи једну ниску рибе, на којој је могло бити око две киле шаранчића и караша.
— Откуда ти, буразере, та риба? упитам га зачуђено.
— Па уловио сам, брате! каже ми он.
— Како и где, ако Бога знаш, кад видиш да се води не може прићи?!
— Богами, ми можемо! Ми пецамо и на алов фатамо по бари Венецији.
— Па вар вас не гађају?
— Ама они пуцају, али риба то не чује! одврати ми он хладнокрвно и продужи пут.
⁂
Зафијука преко Теразија граната као кад са трамваја спада „трола“: фијууу — зијууу!! Пред Шишковом Механом седе безбрижно њих десетак, који су били куражно изашли, да се мало проветре. А кад зафијука граната, један од њих подскочи и командантским гласом подвикну:
— Ко је из подрумске армије, напред!
И сви заглавише врата од механе и изгубише се тамо негде у помрчини, да се после пола сата опет појаве и стану један другог извињавати и објашњавати: „Отишао сам само до куће, да се моји не поплаше“; „Море ја само до нужника; од кад се каним па ме све тако мрзи, чекам да видим, кад ће да почну.“
⁂
Свет се још непрестано сели из Београда. После ово последње тешке канонаде чак је настала и већа живост у сеоби. Раном зором може се видети, како преко Тркалишта промичу таљиге и кола за изношење земље, натоварени женама, децом и понеким човеком. Фијакери се више не виђају, јер „немају рачуна“, пошто на извесном месту на путу добијају за своје невероватне уцене батине од војне власти, а уценом отети новац одузима им са и раздаје сиротињи, која туда пешке пролази.
Јутрос сам видео и ћир Мијајла и г. Марка Стојановића, како са по два иберцига преко руке журе ка Славији, ваљда ће тамо сести на таљиге. У осталом њима није ни замерити толико, јер су они последњих дана заиста издржали тешку ватру.
Међутим видео сам и другу слику. Пред једном малом механом на периферији Београда сео је да се одмори београдски индустријалац Милан Јечменица. Он је у војној униформи и дошао је у Београд званичним послом, с позиција. Око њега за столом повећи број сиромашних домаћина, очева породица, који га питају за мишљење, да ли треба да се селе из Београда. А он им одговара:
— Имам јединче, малога сина, и такорећи никога више немам у свету. Могу сад да платим 10.000 динара за кола и имам где да га склоним, па ипак сам га оставио код куће, под надзором млађих, и не мислим да га склањам из Београда. Небојте се, јер ето и из тога можда можете видети, да не треба ићи!…
⁂
У пространом дворишту „Политике“ на Теразијама преко стотину разне деце, који чекају да зазврји машина и почне издавање листа. Над нама се распрскавају шрапнели, засипајући околне кровове, зује и фијучу гранате, експлодујући у нашој непосредној близини — а та деца загаламила као да је Марковдан.
У једном ћошку играју крајцарице, бацају високо и свађајући се, сецујући и вичући: „Не ваља! Ваља! Две чисте, три нису!“ На другој страни играју клиса, а на трећој неки, сасвим модерни, направили од плаве хартије и канапа велику лопту, па играју „фусбала“, дерући се и ударајући један другог босим ногама у нос и сниско у леђа.
Најзад њих неколицина, који, како изгледа располажу трговачким духом, на некакав начин испели су се на кров па купе парчад од топовских пројектила, објашњавајући одозго, да ће за то узети лепе паре онима, што су побегли, јер ће, каже они после то куповати као успомену за доказ, да су у најтежа времена били у Београду.
Тако више у Београду нема деце, јер су сви постали маторци.
⁂
Пред вече се било мало смирило те су жене изнеле столице пред куће па седе и нагађају, кад ће Шваба почети „опет да се измотава“. Један бос шатровац наилази поред једног таквог низа жена тамо негде код министарства правде. Босом ногом гура један камен и певуцка: „Шваба келераба…“ Наједаред се, као врагом гоњен, окрене женама, повије главу као да хоће да их убоде, и раздере се, санћим као топ.
— Бук! Бум! Бум! Беште жене у подрум!“
— Ју, убио га Бог! врисну жене, а он се слатко и мангупски ребеће и продужује пут, да на првом идућем таквом месту понови тај свој гаврошки виц.
⁂
Последњих дана је, као што је познато, Класна Лутрија била јако оштећена. И они, који нису никад ништа добили на лутрији, сад су нашли згодну прилику, да је пандрцну. Тако се сад по Београду каже:
— Најзад и Класна Лутрија доби један велики згодитак, само то има да јој, доцније, исплати Аустрија!
⁂
Неко измислио и пронео по вароши, како су велможе у Нишу доконале, да сваком мушком грађанину од 8 година па навише, који је имао куражи да остане у Београду, подаре орден, нарочити орден, који ће се за ову сврху установити.
Отуда у једној кући у Милетиној улици, где станује један срећан отац са осморо ситне деце, ономад умал није дошло до озбиљног џумбуса. Наиме прорачунавали су, седећи у подруму, колико ће цела фамилија укупно добити ордена. Женскадија је с пуним правом, тврдила, да њој принадлежи по један орден, док су мушкарци то одлучно негирали.
Тако је најзад дошло до плача и свађе те је срећни домаћин био принуђен, да избије свих осам својих наследника и каваљера будућег ордена, а у исто време и да, ради умирења целе афере, обећа најмлађем, коме је тек 5 година, како ће подвалити г. Пашићу, то јест рећиће да и тај најмлађи има већ 8 година те ће и он добити орден…
⁂
Познати београдски књижар Геца Кон, који је овековечен у једном стиху у фељтону „Политике“ још од пре неколико година, и то баш у вези са бомбардовањем, сада је као мало попустио. Колико се сећам, онај „историски стих“ је гласио: „Чувена фирма Геца Кон — ах знам га, та то је био он. — Знам га, сећам се Геце, — Он канда беше измеђ оне деце, — Што метуше кавгу око Чукур-чесме, — Јуначки је викао: Пуцати се не сме. — А кад са бедема загрне топовски тон, — Сва деца повикаше: Да живи Геца Кон!“… Тако је, каже стихотворац, то је било онда [новремја] оног некадањег бомбардовања. Па умал није и овом приликом остало тако. Јер симпатични господин Геца петнаест дана се држао храбро и чим би бомбардовање мало попустило, отварао би дућан или седео пред Руским Царем“.
Али последњих дана некако и његови нерви попустише те ти он погоди кола за Ресник.
Међутим то је био рачун без крчмара, то јест без госпође Конове. Јер госпођа није хтела да чује за одлазак из Београда. „Ја нећу, а ти, ако то је страх, иди!“
Господин Геца је погледао своју жену као разјарен тигар, извади 5 динара и дао кочијашу као оштету. „Тако, нек се зна, ко је газда у кући, рекао му је важно; баш заинат њој нећу да идем!“
⁂
Један познаник пита пред једном гостионицом Зарију Угреновића, сопственика Погребног Завода:
— Како иду мртвачки сандуци, Зарија?
— Никако, одговара он, сваки има по шест ногу па ипак не иде!
— Не брини море, ићиће, само те лепше причувај за аустриске генерале, добаци један трећи.