Било је то у прошли петак.
Небо се [… над] Београдом се празне облаци од кише, граната и шрапнела.
Улице опустеле. Укућани се храбре међу собом, премда се лица сваки пут згрче, кад се гдегод у близини распрсне граната у пламени стог: страх од нечег неизвесног, тајанственог голицао је срце, као да га полива хладна измаглица, а ипак је то тако обични ствар, тај прелаз, као кад човек уђе из једне собе у другу…
Кад прасак мало одумине, промакне поред зида по каква прилика, заурла по који пас негде у даљини, и опет мир… Наједанпут тек крај ограде чује се храпав глас: Нов телегр-а-м!“ Дечко, одрпан, прокисао, гаца по локвама и нуди последње нераспродане бројеве.
Ноге му помодриле, прокисло одело прилепило се за мршаво тело; низ [о?лопљен] шешир цеде се млазеви.
— Немој тако, изгужваћеш! — опомиње пружајући свитак кроз прозор, враћа кусур од гроша, крије па опет новине под капут и полази.
— Зар се ти не бојиш?
— Неће мене, ја идем поред кућа. Сад је баш код Славије ранила граната два човека.
И шуња се даље. „Нов телегра-а-ам!“ чује се још дуго кад продужи пуцњава.
А мрак се спушта; спрема се влажна, језовита ноћ.
Топовска рика не да васиони да задрема, и ако се увијала у тежак […] огртач…
Кад сам зазвонио тражећи заштите од граната, рече ми вратар да су се сви склонили у подрум.
Пошао сам онамо.
Људи, жене, деца вбегли се овамо у шаролику гомилу под чврсте сводове као у гробници старих замака.
Оштра мемла изедала је зидове и посула их као крљушћу од брадавица.
У мутном сутону, што са сливао кроз два оканца чула се тек по која гласнија реч, као на покајању, једино што се нико није могао скрасити за дуго на једном месту.
Влажна хладовина попиркивала је по скраћеним, здепастим сенкама, јер су се [тела] губила у лаганом уморном, змијовидном комешању целине.
Овај свечани тренутак научио их је тихом говору и нечујном кретању, да се чак и отворене очи празна погледа укоче као мртва језера и нетремице загледају, као пред каквом наметнисом, што се као јава угурао међу њихове наде и још јаче згуснуо маглу, из чијих је крпа пренадражена уобразиља кројила најневероватније страхоте. Свако је чепркао по сећању, да нађе сличан доживљај, по коме би се управљао у садашњици. Тек је неки слутио, да сваки тај метак отиква као ударцем чекића окова, којима је Лаж вековима спутавала Право и Слободу.
То пролазно страховање, што троше живце, превукло је лица бледилом, као да им је дуго боловање испило крв, или да се затрла зеленкастом образином утопљеника: такав се неспокојни мир виђа код затворених зверова кад осете паљевину.
Кужан ваздух слегао се на плућа и терао сан на очи.
У то закука једна мати, Италијанка, кршећи руке око девојчице, за децом и мужем, што су заостали у кући коју је граната запалила.
И једино се свештеник кренуо по њих. Остали се само погледали, а у очима као да се бездан отворио у коме на дну чуче грчевито загрљени потмуо бес и страх од неизвесности…
Напољу се већ сасвим смркло, облаци прекрилили видик, као црне птичурине кад се спуштају дремовне на лежаје.
Киша је непрестано лила као из кабла и тај зид од водених влаканаца успоравао је мало по мало топовску ватру.
Смелији су поизилазили у ходник да се проветре и одмах се заметнуо разговор као да је човек на свадби.
Ми Срби имамо једно добро својство наше се неподерими оптимизам свему смеје; то није толико злоба, колико нека врста животне филозофије. А ко се смеје, тај се савлађује.
Разговарао сам у једном буџаку са две женске: једном младом госпођом и једном црнопурастом девојком. Кад се за час разредило друштво око нас, пришапнем им: „Ноћас би могли наши прећи“.
Оне се загледаше. Зар сте ви Србин? Одмах се сетих својих обријаних бркова.
Сад смо се већ друкчије разговарали. И каква разлика! Док је већина очајавала, што су их њихове рођене власти оставиле на цедилу и стрепили од оног, што би још могло доћи, јер их ништа није везивало међусобно осим празних речи у несвесном кулучењу једном фантому; дотле су други стрепили да их садашње наде опет не оману, нису презали ни од жртава, остављајући сузе за онај час кад буде појединац, пошто се заједнички посао разортачи, обрачунавао своју добит, или губитак. Једне су дресирали да верују, а други су веровали из уверења…