Не против спољњег него против унутрашњег непријатеља
Један од добрих познавалаца босанске војске и војних утврђења у Босни и Херцеговини изјавио нам је:
— Сва утврђења у Босни и Херцеговини грађена су с обзиром не на рат него на унутрашње буне. Због тога та утврђења неће ни играти велику улогу у војној одбрани аустроугарских трупа у Босни и Херцеговини.
Краљевић Ђорђе се потпуно опоравио од повреде коју је добио ономад при експлозији једне аустријске гранате.
Још прексиноћ Краљевић је скинуо завоје са ране и отпочео је своје редовне дужности.
Престолонаследник Александар потписао је указ, којим се има свима официрима, који буду унапређени у току овог рата, одредити ранг по свршетку рата.
Америчке Сједињене Државе одазвале су се молби Аустро-Угарске и Немачке, да узму под своју заштиту њихове поданике у Србији.
Заступник овдашњег америчког конзула добио је већ од посланика Вопике из Букурешта наредбу, да поступи по тој одлуци.
На данашњи дан, 1. августа, требали су бити извршени избори народних посланика у целој Србији.
Колико је речи, узбуђења, свађе и новаца просуто у припремама за данашњи дан, па је све то отишло у ветар!
У Београду је умро и прекјуче по подне сахрањен је један од најстаријих Београђана, Стева Рајчевић, негдашњи управник Државне Штампарије.
Рајчевић је у своје доба био један од најпознатијих људи у ондашњем београдском друштву. Вио је велики поштовалац и заштитник песника Ђуре Јакшића.
Умро је у часу када је отпочела велика борба коју је Јакшић пророчки предвиђао и против непријатеља чију је подлост Ђура Јакшић тако светло оцртао.
Данас треба да отпочне редован рад у свима првостепеним судовима у земљи.
Међутим, није још донета никаква одлука у којим ће местима држати своја заседања првостепени судови из Београда, Смедерева, Шапца и Лознице.
Вероватно, да ће у току данашњега дана бити издата наредба о томе.
Ноћас је готово целу ноћ трајао артилериски двобој преко Саве и Дунава код Београда.
Са наше стране није били никаквих жртава.
Данима већ Београд пуши такозване паланачке цигарете — оне са једном штриклом — докле је београдско доскорашње предовољство дато ваљда Нишу. Међутим, није у томе ни највеће зло.
Београд је остао и без таксених марака, као што се то врло често у нашим паланкама дешава. Зато је од прекјуче, од како је почет рад на прелазу у Поданство, таква једна урија за маркама, каква никада није била.
Прекјуче је нестао једанаестогодишњи дечко Илија Марковић, син Милана Марковића, наредника граничне трупе.
Дечко је плав, у „тилерском“ оделу, бос. Ко би шта о њему знао, моли се да јави у Дечанску улицу бр. 4.
Неколико цртица из последњих ратних дана
Жарко Димитријевић, син Мите Димитријевића, ракиџије са Тркалишта, иначе војни добровољац, пре неки дан толико се наљутио на швапско пуцкарање из пушака, митраљеза и топова, да им је на особит начин показао своје презрење.
Он је наиме тамо негде у Палилули набавио једну козу извео ју је на обалу и помузао је под кишом пројектила, што су на њега сипали побеснели Аустријанци. Разуме се да су и он коза остали здрави и читави.
⁂
Свакако ће интересовати оне наше Београђане, што су срећни да се налазе у унутрашњости, да чују какве су данас цене најобичнијим животним намирницама у Београду.
Цене су, какве се за последњу деценију не памте у Београду. Тако на пример црвени патлиџан је 5 пара кила, а пред подне су 4 киле за 15 пара; боранија је изјутра 10; пред подне 5 пара; модри патлиџани 10 пара комад, у коме има више од киле; црни лук је 25 и [30] пара; кромпир 10; бабуре крупне жуте 30—40 за грош; купус великих главица од 1,5—2 киле грош; зелен за супу, велики свежањ 10 пара; купус рибанац 25 и 30; млад пасуљ 20 пара кила; свињско месо 7 гроша; говеђина 6 гроша; млеко грош литар.
⁂
Па ипак и поред ове сразмерне јевтиноће често многи остане без ручка.
Тако на пример пре неки дан професор г. Гига седео све до 1 сат у подне пред „Руским Царем“, слатко се разговарао и кад је осетио добар апетит, кренуо се кући, да слатко руча.
Није прошло ни пола сата, а он се враћа бесан и јетко наређује келнеру, да му донесе штогод за јело. Ускоро потом дознаје се, шта се необично догодило господину Гиги.
Уважени професор дошао кући и још с врата питао своју супругу госпођа Марину:
— Шта је с ручком, је ли готов?
— Нема, Гиго, ручка! гласи одговор.
— Како нема? згрануо се он.
— Тако, бије на пијацу!
— Како бије? Ко кога бије?
— Па гранате бију.
Он је само заћутао завртео главом па онда упитао:
— Је ли ко погинуо?
— Није нико!
— Па кад није нико погинуо, што да нема ручка? рекао је професор јетко и дошао у ресторацију, где не бију гранате али бију баснословне цене.
(Телеграм Пресбироа)
Петроград, 31. јула.
Аустро-угарске трупе на фронту према Русији стављене су под команду главног немачког штаба.
Потврђује се, да је један део аустриских трупа, нарочито тиролски и чешки пукови, упућен на француску границу.
Немачке трупе на руској граници утврђују се код Калиша, Коноциоља и Серадса и руше мостове на Ворти.
Петроград, 31. јула.
Главни Генералштаб објављује овај извештај:
На дан 28. и 29. јула непријатељ је вршио извиђања. Једно немачко одељење од четири батаљона по три ескадрона напало је данас на Ајднукен, али је било одбијено.
Једна пешадиска бригада, која је покушала да заузме Филипово и један батаљон трећег позива, који је ишао ка Јубургу, одбијени су. Једно одељење аустриске коњице, које је наступало ка Томашеву, потиснуто је.
Многобројни поседници Пољаци упутили су влади молбу, да изјави цару њихова осећања лојалности и безграничне оданости према монарху.
(Извештај „Политици“)
Софија, 31 јула.
У свима овдашњим политичким круговима одлагање седница Народног Собрања изазвало је најживље коментаре.
Та мера, коју нико није очекивао, тумачи се као знак, да Радославовљева влада хоће да ради без контроле народног представништва.
Свет, који се диви српској војсци, и који жели да сазна тајну њене снаге, биће још више изненађен, када сазна кроз какве су све препреке и са коликих далеких страна наши поданици хитали, да ступе под победоносне српске заставе.
Они су налазили начина да се извуку из Аустрије, где су хапшени; они су успели да се пробију из Немачке, где злостављани и полицијски пажени; они су, па чак и они без новаца, путовали по две недеље налазећи далеке путеве само да допру у Србију.
Од Париза до Београда, путовало се по две недеље. Од Берлина, преко Русије, требало је и три недеље. Онима која стижу из Америке, са Новог Селанда, са америчких острва — а њих има на хиљаде — треба више и од месец дана пута. Па ипак сви они журе и мори их само један страх: да не задоцне.
Има ли још кога народа, који може ово да покаже? Али се зато и има исто задовољство, да их свуда — изузимајући, разуме се, Немачку и Аустрију — дочекују са одушевљењем и најискренијим симпатијама.
Више од тих група, које је објава затекла у северној Европи, вратиле су се у Србију преко Немачке, Русије и Румуније. У једној од тих група био је г. Васа Вулковић, резервни пешачки капетан. Ево, како он прича о том путу кроз Русију:
— Што смо се више одмицали од Берлина ка руској граници, на железничким станицама било је све јаче врење и све већа тишма. И наш је воз извесно био један од последњих путничких возова. Немци, не само официри и војници, него и маса гледали су нас мрко и многи од њих нису се устручавали да и гласно покажу колико нас мрзе…
Али чим смо прешли руску границу одједном смо се осетили као код своје куће. Нешто више; осетили смо сву величину руског колоса и сву ону силну заштиту коју тај колос може дати. Када смо стигли у Варшаву, тај утисак је само појачан. Огромна руска варош, са својих близу милион становника, са својих пет импозантних железничких станица, са безбројем палата и низом форова, који чине утврђени логор око вароши, давала је сасвим други утисак од онога који човек има упознавајући Русију из немачких и аустријских листова…
Срдачан дочек у Варшави учинио је, да за тили час заборавимо оно што смо последњих дана претрпели у Немачкој. Наш тамошњи конзул Сајдели својски се трудио, да нам бављење у Варшави учини што пријатнијим и да спреми за наш даљи пут све што се може.
Варшава је била необично жива и необично весела, када смо стигли у њу. На сваком лицу огледала се радост, што је дошао дан разрачунавања. На улицама виделе су се масе одушевљенога савета. И то одушевљење није било извештачено. Јер ваља знати, да је у исти мах са наредбом о мобилизацији изашла и друга наредба којом се апсолутно забрањује продаја вотке за све време, докле се мобилизација не изведе.
У тренутку, када смо седели у гостољубивом дому г. Сајделија, наишла је кроз улицу и застала пред тим домом безбројна множина света. Руси и Пољаци дошли су да пред српским конзулатом манифестују за Србију. Загрмела је улица од силног клицања Србији, српском Краљу и Престолонаследнику, а затим је цела маса запевала руску химну: „Боже, царја храни!…“
Клицање и поједине строфе химне понављали су све дотле, докле се конзул Сајдели није појавио на балкону одржао један говор, који је урнебесно поздрављен. Али маса није се удаљавала; она је манифестовала непрестано. Тада је Сајдели изашао поново на балкон и саопштио, да ће им представити једног српског официра. Натраг се није могло и ја сам неколико тренутака доцније морао са балкона да клањањем одговарам на овације које су чињене Србији и српској војсци.
Одједном, са језом, приметим како се грмљавина утишава и како кроз масу струју једно све јаче.
— Пст, пст!…
Ја сам се већ досећао шта то значи пре него што ми је Сајдели дошануо:
— Хоће да вас чују.
Говорио сам. Не знам шта: ваљда оно што је данас у души сваког Словена, јер маса је била све раздраганија и кад сам ја завршио, захорила се поново химна. Отпевали су три строфе и онде се опет чуло:
— Пссст! Псст!
— Да не траже сада да им и ја отпевам српску химну? запитао сам Сајделија помишљајући на свој глас са страхом.
— Ваљда неће, одговорно ми је и он у недоумици.
Срећом одиста нису то хтели него се један од њих захвалио брату Србину и замолио ме да понесем поздрав и тврду реч Србији, да се Русија неће умирити докле год не види општег врага згаженог у прашину и докле не види цело Словенство ослобођено.
Са химном на уснама и сликом цара Николе Другог, место иконе, на рукама маса се затим лагано удаљила. Када сам после подне био примљен у посету код шефа ђенералштаба варшавског војног округа генерала Оранског (тај округ захвата десет административних губернија) ја сам наишао на исте топле симпатије према Србији и на исто дубоко самопоуздање у нашу општу победу…
И свуда после, на целом путу кроз Русију, осећали смо то исто. Није било сељака и племића, није било више никакве народности — све то био само Рус раздражен за борбу, одушевљен за словенску ствар. Свуда војска окићена цвећем, свуда руске огромне спреме и свуда масе света са иконом — ликом свога цара…
У Одеси седели смо на тераси од најотменијих ресторана на самоме мору. Велика уметничка капела интонирала је без прекида „Боже, цаоја храни!…“ Сва лица блистала су озарена неком унутарњом радошћу — на супрот оном мрачном и суморном расположењу које смо гледали на све стране од Берлина до руске границе. Расположени и сами, ми смо жагорили на сав глас српски.
Одједном једна од двеју дама које су седеле за суседним столом скочи на своју столицу и поче махати капелнику:
— Српску химну! српску химну!
— Српску химну! прихватио је сав остали свет.
Музика је за тренут стала, али је ускоро затим опет почела руску химну.
Сва срдита дама је наредила келнеру, да зовне капелника. У тренут ока он је већ био пред њом и извињавао се: капела случајно није имала ноте српске химне. Госпођа је без речи отворила своју торбицу, извадила је банкноту од 20 рубаља и пружила му:
– Пошљите, нека купе!
Десет минута доцније, уз тапшање и клицање Србији, хорило и понављало ко зна колико пута преко пространог и дивног одеског залива; „Боже правде“!…
Било је то у прошли петак.
Небо се [… над] Београдом се празне облаци од кише, граната и шрапнела.
Улице опустеле. Укућани се храбре међу собом, премда се лица сваки пут згрче, кад се гдегод у близини распрсне граната у пламени стог: страх од нечег неизвесног, тајанственог голицао је срце, као да га полива хладна измаглица, а ипак је то тако обични ствар, тај прелаз, као кад човек уђе из једне собе у другу…
Кад прасак мало одумине, промакне поред зида по каква прилика, заурла по који пас негде у даљини, и опет мир… Наједанпут тек крај ограде чује се храпав глас: Нов телегр-а-м!“ Дечко, одрпан, прокисао, гаца по локвама и нуди последње нераспродане бројеве.
Ноге му помодриле, прокисло одело прилепило се за мршаво тело; низ [о?лопљен] шешир цеде се млазеви.
— Немој тако, изгужваћеш! — опомиње пружајући свитак кроз прозор, враћа кусур од гроша, крије па опет новине под капут и полази.
— Зар се ти не бојиш?
— Неће мене, ја идем поред кућа. Сад је баш код Славије ранила граната два човека.
И шуња се даље. „Нов телегра-а-ам!“ чује се још дуго кад продужи пуцњава.
А мрак се спушта; спрема се влажна, језовита ноћ.
Топовска рика не да васиони да задрема, и ако се увијала у тежак […] огртач…
Кад сам зазвонио тражећи заштите од граната, рече ми вратар да су се сви склонили у подрум.
Пошао сам онамо.
Људи, жене, деца вбегли се овамо у шаролику гомилу под чврсте сводове као у гробници старих замака.
Оштра мемла изедала је зидове и посула их као крљушћу од брадавица.
У мутном сутону, што са сливао кроз два оканца чула се тек по која гласнија реч, као на покајању, једино што се нико није могао скрасити за дуго на једном месту.
Влажна хладовина попиркивала је по скраћеним, здепастим сенкама, јер су се [тела] губила у лаганом уморном, змијовидном комешању целине.
Овај свечани тренутак научио их је тихом говору и нечујном кретању, да се чак и отворене очи празна погледа укоче као мртва језера и нетремице загледају, као пред каквом наметнисом, што се као јава угурао међу њихове наде и још јаче згуснуо маглу, из чијих је крпа пренадражена уобразиља кројила најневероватније страхоте. Свако је чепркао по сећању, да нађе сличан доживљај, по коме би се управљао у садашњици. Тек је неки слутио, да сваки тај метак отиква као ударцем чекића окова, којима је Лаж вековима спутавала Право и Слободу.
То пролазно страховање, што троше живце, превукло је лица бледилом, као да им је дуго боловање испило крв, или да се затрла зеленкастом образином утопљеника: такав се неспокојни мир виђа код затворених зверова кад осете паљевину.
Кужан ваздух слегао се на плућа и терао сан на очи.
У то закука једна мати, Италијанка, кршећи руке око девојчице, за децом и мужем, што су заостали у кући коју је граната запалила.
И једино се свештеник кренуо по њих. Остали се само погледали, а у очима као да се бездан отворио у коме на дну чуче грчевито загрљени потмуо бес и страх од неизвесности…
Напољу се већ сасвим смркло, облаци прекрилили видик, као црне птичурине кад се спуштају дремовне на лежаје.
Киша је непрестано лила као из кабла и тај зид од водених влаканаца успоравао је мало по мало топовску ватру.
Смелији су поизилазили у ходник да се проветре и одмах се заметнуо разговор као да је човек на свадби.
Ми Срби имамо једно добро својство наше се неподерими оптимизам свему смеје; то није толико злоба, колико нека врста животне филозофије. А ко се смеје, тај се савлађује.
Разговарао сам у једном буџаку са две женске: једном младом госпођом и једном црнопурастом девојком. Кад се за час разредило друштво око нас, пришапнем им: „Ноћас би могли наши прећи“.
Оне се загледаше. Зар сте ви Србин? Одмах се сетих својих обријаних бркова.
Сад смо се већ друкчије разговарали. И каква разлика! Док је већина очајавала, што су их њихове рођене власти оставиле на цедилу и стрепили од оног, што би још могло доћи, јер их ништа није везивало међусобно осим празних речи у несвесном кулучењу једном фантому; дотле су други стрепили да их садашње наде опет не оману, нису презали ни од жртава, остављајући сузе за онај час кад буде појединац, пошто се заједнички посао разортачи, обрачунавао своју добит, или губитак. Једне су дресирали да верују, а други су веровали из уверења…
За београдску сиротињу
Од објаве рата предати су општини београдској за београдску сиротињу раније објављени прилози у суми од 1974,40 динара.
Накнадно су стигли и ови прилози:
Ратибор Најхут, хотелијер „Бристола“ 100; Грнчаревић и Крстић, трг, 50; Мориц Челебиновић, трг. 5; Милан Томановић, трг. 5; Исидор Брамер, трг. 10; Јулијус Бем, трг. 90; [Ницковић], хотел „Америке“ 10; Тренко Ђурић, хлебар 10; Васа Шуменковић, кафеџија 10; Лазар Пољаковић, бакалин 10; Вучко Огњановић, дрвар 10; Спасоје Васиљевић млекар 3; Тарија Цветковић, млекар 4; Р… Пуровић, хотел „Војводина“ 5; Наум Трајковић, трг. 5; Милош Грујичић трг. 5; Димитрије Гроздановић, хлебар 5; Иван Павловић, месар 4; Лазар Милојевић трг. 5; Филип Недељковић, трг. 4; Јован Гргић, трг. 5; Мића Петровић трг, 5; Тихомир Панић трг. 5; Никола Гутеша вратар 2; Калман Лобл трговац 10: Марко Алкалај, трг. 10; Херман Дитрихштајн, трг. 10; Самуило Шатнер, трг. 10; Шандор Бауер, трг. 10; И. Вилхем, трг. 10; Благоје Радовановић, члан 5; Велимир Павловић, писар 5; Милутин Банић, писар 5; [Бенјамин Флашер], трговац 100; Михаило Станојевић, плацмајстор 10; Милан К. Миленковић, трг. 20; Никола Џинић, одборник општине 10; Василије Т. Миленковић, 15; Мих. Обрадовић, трг. 120; Јулијус стаклорезац 10; Тих. Т. Костић, начелник у пензији 10; Ивић фирмописац 4; Аћимовић благајник соларе 5; Влад. М. Магдић, главни благ. општине 10 дин.
Свега досада приложено 2720,20 динара.
Париз, 30. јула.
На целој граници било је између француских и немачких трупа борби без великог значаја, али се и у њима показала надмоћност француске артилерије. У свима сукобима и француска коњица показала је своју надмоћ над непријатељском, француске трупе заузеле су висове и кланце на Вогезима и доминирају Горњим Елзасом, држећи линију Игљана и Алткирхена.
Вести из немачког извора о тобожњој повреди немачке територије од стране Француза пре рата, као и вести како су француски лекари у Мецу затровали бунаре, лажне су.
Париз, 31. јула.
Немци су покушали да истерају Французе из Милуза, али су одбијени са знатним губицима.
Париз, 31. јула.
Француске трупе, које су ушле у Елзас, скупљене су између Тана и Алткирхена, где су заузеле ове позиције.
Дана 29. јула француске трупе дошле су у додир са непријатељским.
Крвава борба развила се око Лонгвиа, у Спинкуру Немцима је демонтована једна батерија и Французима су пали у руке три митраљеза и три топа.
Париз, 30. јула.
Француске афричке трупе стигле су у Белфор.
Париз, 30. јула.
Вест, да су Немци заузели Лијеж, није тачна. Они су се прогурали у варош, али утврђења и даље дају отпор на целој линији.
Париз, 30. јула.
Немци обилазе Лијеж и иду ка Брислу, сва лијешка утврђења још се држе.
Брисел, 30. јула.
Командант белгиске војске код Лијежа одбио је Немце од траженог примирја од 24 часа.
Париз, 30. јула.
Ситуација се у Лијежу није изменила; сва утврђења дају и даље отпор.
Петроград, 30. јула.
Непријатељ, који је хтео заузети Ајдкунен, био је одбијен, претрпевши велике губитке.
Лондон, 31. јула.
„Хавасова Агенција“ јавља, да су енглеске власти узаптиле и да чувају у Фалмусу два немачка пароброда.
Лондон, 31. јула.
Јављају из Саус-шилда, под датумом од 25. јула, да јо адмиралитет јавио сопственицима бродова, да је енглеска флота почела борбу са немачком флотом јужно од Догер-банка и да у овом тренутку гони немачке бродове, који журе да се дочепају холандске обале.
Атина, 31. јула.
Према казивању француског особља, на железничкој прузи Дедеагач врши се од 27. јула јака концентрација турских трупа на бугарској територији, између Дедеагача и Супли, у Фереџику. Вели се, да су турски официри тражили, да се састави 40 возова за превоз трупа у Дедеагач и на границу. Французи су одбили то тражење. Војни командант Кавале потврђује ове извештаје.
Лондон, 30. јула.
Доњи Дом примио је повећање енглеске војске са пола милиона људи.
Париз, 30. јула.
Влада је званично објавила улазак француских трупа у Милуз.
Атина, 30 јула.
Модерна оклопњача „Лемнос“, која је купљена у Америци, стигла је у Фалер.
Софија, 31. јула.
Железнички саобраћај са Цариградом васпостављен је.
Цариград, 31. јула.
Према наредби, добијеној из Париза, француски конзулат објавио је наредбу по којој француске трговачке лађе не треба да остављају Цариград до даљег саопштења.
Париз, 31. јула.
Телеграфишу из Версаља, да је полиција из Сартрвила уапсила једну индивиду-у, која је тврдила да је овлашћена од владе да прикупи податке о железницама.