Неколико цртица из последњих ратних дана
Београд је од јуче остао готово без воде. На све стране видите људе, жене и децу, где улицама вуку најразноврсније и најчудноватије судове: канте, кофе, бокале, балоне, флаше, тестије па чак и каце, иду тако кроз улице и распитују где има воде, јер виде ипак негде има, само треба наћи где.
Један стари господин седи пред механом, пије каву без воде и вајка се другом једном, што седи за другим столом и пије вино с водом (јер за вино гостионичар ће увек наћи воде):
— О, брате, шта ћемо без воде?!
А онај други му равнодушно одговара:
— Тхе, шта да му радим: Ми у Београду не знамо, шта да радимо без воде, а Аустријанци опет не знају, шта да раде са оволиком водом око Београда, па не знаш коме је горе. Али ипак биће да је њима горе!…
⁂
Наших малих гамена, што продају новине, има толико, да је међу њима настала озбиљна конкуренција, у којој врло често играју главну улогу батине; најпре се конкуренти избију између себе, па онда дође позорник те, онако у неку руку као суд добрих људи, избије обојицу и учини крај конкурентској расправи.
Али има међу њима, који су мање убојити а више духовити па се старају да другим срествима сузбију конкуренцију и задобију муштерије. Тако на пример јуче сам видео једног таквог босоног продавца, који је, јурећи Теразијама, „својеручним“ стихом мамио муштерије. Он се драо из свега грла:
„Најновији телеграм, вечерње издање, пропада Фрањино имање, још мало па је све нестало!…“