Французи и Немци

У тренутку када се очекује судбоносан и толико дуго очекивани судар између Француске и Немачке, значајно је знати методе којима се руководе њихове војске.

Чувени француски војни писац Режиналд Кан, који је са необичном заинтересованошћу посматрао ток операција наших трупа у балканским ратовима, написао је у „Тену“ изврсан чланак о Француској и Немачкој војној борбеној методи.

Ево како он у томе чланку пише:

После пораза од 1870. године, официри, који су имали да изврше огроман посао око реорганизовања француске војске морали су почети све из почетка. Нарочито је у области тактике имало све тек да се ствара… Сваки је увиђао, да је масивна дефанзива но утврђеним положајима, метода коју су употребили француски команданти у томе рату, била главни узрок француског пораза, и да се она, због тога морала потпуно одбацити. Свакоме је било у успомени, да је одлучна офанзива дала Француској њене најлепше победе и да је једино она дозволила Наполеону да триумфује над коализованом Европом. Отуда је потицао природан закључак да су нас Немци тукли нашом сопственом методом и да је наступило крајње време да се Француска тој методи врати.

Официри почеше поново студирати ратове из почетка деветнаестог века, чије је проучавање било занемарено, и тражити у историји Наполеонових ратова један тактичан систем. Њима се учини да су тај систем открили у једној реченици великога императора, који је препоручивао „да се свуда ступи у акцију и свуда види“ у „да се изазове догађај“ једном масом војника одређеном за маневровање. Изгледало је да та начела најбоље изражавају Наполеонову тактику, да садрже њену суштину. Она су, зато и послужили као основа настави коју су у Ратној Школи дали славни професори Мајар, Кардо, Ланглоа, Бонал.

Нова тактика је добила законску важност у глави „Борба“ нашега ратног правила службе, које је објављено 1895. године и која још данас важи. Да га у неколико речи изложимо.

Једино офанзива даје могућности да се постигну пресудни резултати. Битка се дели на три дела. То су: 1) Припремна борба, коју у прво време воде одреди за осигуравање (коњица, предстраже), а затим један део главне војничке масе. Та борба има да замори непријатеља и обавести команданте о условима, под којима има да изврши одлучан напад 2) Пресудан напад, који се врши на слабој тачки непријатељске војске, у згодном тренутку, једном већом масом за маневровање, која је до тога тренутка изван борбе. 3) Ступање у борбену линију опште резерве, која има да гони, у случају победе, или заштити одступање, ако одлучан напад не успе.

Пре двадесет година, та доктрина, предавана у Ратној Школи важила је без икакве ограде у целој француској војсци. Она је наилазила на потпору у скоро истоветним правилима, које је генерал Драгомаров прописивао руској војсци, која је, у то време, била врло у моди.

Немачка војска, после рата од 1870 године, није имала потребу да мења тактику која јој је долазила од Молткеа и која ја тако добро успела. Пруски маршал је био далеко више генијалан организатор него велики војсковођа. Његова главна заслуга је била што је, још у мирно доба, војни механизам прилагодио условима модернога рата, који је он наслутио. Под његовом увиђавном и одлучном управом, пруска војска постала је дивна машина, чији су точкови радили без застоја. Између команде и извршивања наредаба постојала је потпуна хармонија.

Молтке је дао пруској војсци тактику, која је најбоље приличила и њему и њој. Он је повео у борбу огромне масе, које бојно поље није видело. Он није хтео да се, као Наполеон, поузда у своју оцену или оцену својих генерала у једном одлучном тренутку. Ставио је целу своју машину у покрет, тако да може уништити непријатеља самом својом силом, без тактике, аутоматски. Његов начин ратовања био је сасвим прост.

Чим би га коњица известила о положајима, на којима се налази непријатељска војска, он се кретало против непријатеља, развијајући сву силу на врло широком фронту. Цела његова борбена линија прелазила је у офанзиву. Крила те линије, снажнија од непријатељских крила, обухватала су непријатељска крила и приморавале трупе на повлачење.

Фрешвилер, Сен Прпва, Седан јесу директне примена те доктрине, која се, од тога времена, није код Немаца изменила. На немачким маневрима, готово увек, команданти армија избацују све своје трупе у борбени ред, не задржавајући резерву, и у обухватању непријатељских крили гледају једини начин да се победи непријатељ.

Као што се види, француска и немачка метода разликују се самим својини особинама. Француски командант чека из саме борбе извесна обавештења, помоћу којих ће после ударити својом оперативном силом. На тај начин он се излаже опасности да га непријатељ предухитри и претрпа својом силом, пре него што је у стању да маневрише. Немачки командант то одлучује још пре почетка битке и одмах развија целу своју војску. Он се излаже опасности да груне у празан простор.

Слепо придржавање једне и друге доктрине владало је и у једној и у другој војсци задуго. Тек после енглеских пораза у Африци почињу да се у Француској јављају симптоми негодовања. Убрзо, покрет против освештане војне доктрине добио је свој одређен облик. Први је генерал Негрије, у два чланка, која су изашла у „Revue des deux mondes“, године 1901 и 1902, устао против ње.

Писац чланака је указивао на опасност која постоји од примене Наполеонових формула на савремене војске, које се боре у далеко већим размерама, са далеко већим бројем војника. Како се командант може брзо одлучити на акцију, смишљену према познавању ситуације, када има огромне војске пред собом, дугачке фронтове, и кад борбе не може да види? Како је могућно, на широком простору данашњег бојишта, извести одсудан напад на месту на коме се хоће у тренутку у који треба? Генерал Негрије закључивао је из тих примедаба, да извођење одсудног напада наилази на сувише велике тешкоће и да се зато радије треба одлучити на обухватање крила. Он је отворено прилазио немачкој тактици.

Чланци генерала Негијеа казивали су сензацију у војничким круговима. Одмах се отворила дискусија у коју су се умешали највиђенији команданти француске војске. Али је једини генерал Кеслер потпомагао излагања генерала Негријеа. Генерали Ланглоа и Бонал, на против, бранили су своје дело и побијали закључке генерала Негријеа. И генерал Брижер бранио је то гледиште. Победа, тако остаде на тој страни, и старо правило службе остаде у важности без икакве измене.

У то време наступи руско-јапански рат, чије проучавање привуче свуколику пажњу наше војске и обустави за извесно време теоријске дискусије.

После седмогодишњег затишја, дискусија о званичној војној тактици наставила се 1911. године. Почео ју је један од најугледнијих генералштабних француских официра, пуковник де Грамнезон. У једном свом предавању он је са необичном жестином напао доктрину, која „код нас претендује на привилегију да је непогрешна“. Пребацио је старој теорији да оставља сву иницијативу непријатељу и парализује, код француског команданта, смисао за офанзиву, који она, тобож развија.

Чим је текст тога предавања објављен, дискусија се наставила. И за последње две године, она је изазвала многобројна деле. Један војни лист чак је отворио анкету о тактичким схватањима нашега официрског кора и публиковао прикупљене одговоре под насловом: „Криве офанзиве“.

Али ни немачка војска није остала сачувана од колебања. Њено колебање није избило у књижевној полемици, као наше, али се трагови њене неизвесности виде врло често, у диспозицијама, које се праве за време великих царских маневара.

Године 1903, у тренутку када је генерал Негрије публиковао своје прве чланке, цар Виљем је позвао најугледније генерале енглеске и америчке војске, да присуствују операцијама, које су два пруска корпуса изводила на обалама Одера. Ти официри, који су успешно командовали у Трансвалу и на Куби, били су умољени да отворено кажу своје мишљење о ономе што буду видели. После дугог саветовања са њима, у Немачкој са почела проучавати нова тактика, бурска, тактика, која је после кратког времена напуштена.

Пре три године, на царским маневрима у Пруској, црвена армија, којом је командовао генерал Клук, направила је велико изненађење, поставивши оделења за осигуравање и направивши привидна утврђења, која су имала да непријатеља преваре и наведу да развије своју снагу у погрешном правцу. Како је командант плавих трупа могао и мислити да ће се тако далеко одступити од уобичајених правила? Верујући у традицију, он је, чим је спазио непријатељску позицију, распоредио своје трупе да је опколи. И ударио је, али није ништа нашао пред собом. Црвене трупе су тада удариле са других положаја и победиле.

Годину дана доцније, маршал фон дер Голц се послужио поново привидним утврђењима. И непријатељ се поново прерано развио, узевши погрешну оријентацију и ставивши се на милост и немилост контра офанзиви.

Сумња је продрла у исто време и у једну и у другу војску. Док су код нас предлагана немачка тактичка правила, пруска војска је маневрисала по француски.

На овогодишњим француским маневрима примљена је и једна и друга тактика. Армија генерала Шомеа развила се пре него што је и дошла у везу с непријатељем и покушала да га надкрили; то је немачка тактика. Генерал По се међутим заклонио једном дивизијом пешадије и једном коњичком бригадом, одељењима која су имала да почну припремну борбу.

Остатак трупа остао је у позадини, да би могла нанети одсудан удар у правцу који командант изабере. То је тактика француске.

Што се тиче искуства, које се може извући из те примене тактика, ја хитам да изјави да оно нема никакву важност за рат. На маневрима се догађа све вештачки, и никад суд оцењивачке комисије неможе заменити суд куршума и граната. Према томе, и једна друга доктрина могу се и даље предавати. Свака од њих има своје користи и опасности. Најбоље, што један војсковођа може учинити, то је да изабере једну или другу, према своме темпераменту, према околностима и случају пред којим се налази. Наполеон на кога се сви позивају, друкчије није ни радио. На Аустерлицу, Вагрвму и Лињиу, он је победио француском тактиком, али је на Кастиљиону, Јелави, и Бауцену употребио тактику немачку.