Сима Андрејевић Игуманов рођен је равно пре сто година, управо ове по цело српство знамените 1804. године, 30. јануара. Мада је Симин отац био до овога времена доста богат и имућан трговац овде у Београду ипак када је добио сина Симу, нешто ограбљен од Турака, а нешто дајући за народну ствар на набављање оружја за устанак, који се те године спремао, беше јако посрнуо са радњом и после смрти сирочадма његовим није ништа заостало.
Сима оставши врло рано без родитеља провео је детињство у манастиру Св. Марка у близини Призрена код свога најстаријег брата Андрије који је био старешина овог манастира. По брату га доцније његови земљаци прозву Игуманов.
У манастиру је Сима од брата научио понешто читати и писати. Док су друга два старија брата Симина стекла славу у окршајима против Турака, дотле је Сима као дечко учио занат бурмутџијски у једној од многобројних радионица ове врсте у околини Призрена. Доцније ми видимо Симу као самосталног трговца и занаџију бурмуџијског и у том послу беше стекао доста капитала. У 28. години Сима се ожени Султаном девојком из породице Дрваревића у Призрену, која му је родила двоје деце: сина Манојла и кћер Магу.
Али таман је Сима почео мирно, као остали трговци, да тече себи зараду од изученог заната и таман је нешто стекао дошла је 1836. година која је била судбоносна за даљи живот овог нашег родољуба.
У Призрену, као по многима дугим кутовима Турске царевине у оно доба, беше се осилио и од цара одметнуо Махмут паша. Године 1836. дође из Стамбола везир са великом војском и са њом покори целу Стару Србију, па и Призрен. Ова војска поред осталих зулума и пустоши поруши све фабрике бурмуџијско-дуванџијске па и ону у којој је Симина крвава зарада била заложена. Сими после тога преостаде само једна мала и незнатна сума новца.
Ово је био узрок те Сими није било више места у Призрену. Остави жену и децу и пође у свет. После овога настаје један период Симиног мучења и напорног и за дуго безуспешног рада. Пуних 10 година је Сима од Београда до Битоља покушавао не би ли гдегод могао како започети какав успешнији посао, па све узалуд. Таман радња пође како треба, наиђе свакад по који паша да га оглоби, да га оштети и тако се Сима негде око 1846. нађе у Цариграду поради једне парнице против битољског гувернера Ахмет паше. Поред свих недаћа које су га сустизале, дођоше му црни гласи и из завичаја: беше му умрла жена па и ћеркица.
У таквом очајном стању оставши без игде ичега, баш кад је преживљавао најмучније и најтеже дане деси се нешто што му срећу окрене на боље.
Баш у то време у Цариграду као прогнаник у затвору налазио се неки Куртеш-ага из Призрена, велики пријатељ Симиног старијег брата Андрије. Сима га је често у тамници походио. Једнога дана он рекне Сими: „код мене, ‘попче’ (тако су Симу звали у Призрену у детињству, због његовог ђаковања у манастиру) има прилично пара, а ја не знам да ли ћу овде остати или ће ме у Андол отпратити, или једне ноћи удавити. Зато ево ти ових 1.000 мендухија (турски новац од 5,5 динара) те се с њима послужи, па ако се ослободим, да ми их натраг вратиш, а ако умрем или погинем пошљи их мојој кући.“
И збиља ових 1.000 мондухија дођоше у добри час нашем Сими. Доцније је Куртеш-ага био помилован и Сима му тај новац врати уз велике „дарове и бакшише у знак признања и захвалности“.
Овако срећно потпомогнут, радња му је одсад нагло напредовала; за кратко време он је већ трговао чак и са Енглеском. Тек после овог времена датирају Симини богати поклони народним установама Срба у Старој Србији. Иако је и сам био једва писмен, пролазећи по свету научио је да цени вредност просвете и свакад је туговао што му земљаци остадоше вечито у мраку незнања.
Године 1850. преселио се Сима из Цариграда у Одесу и одавде се свима силама старао да се његовим земљацима олакша судбина. Из неких писама која су нам се очувала види се да је стајао у преписци са чувеним Хиљфердингом [Александар Фјодорович Гиљфердинг]; преко пријатеља пак радио је да се оснује у Призрену руски конзулат, који би колико-толико заштићавао ону измучену рају. Одсад је Сима обратио нарочиту пажњу и на то како да помогне просвету. У то доба чинио је велике и драгоцене поклоне српским црквама у свом родном крају.
Још већма је потпомогао просвету, кад се пресели са радњом у Кијев.
Његов стан у Кијеву био је зборно место за све Србе студенте а и за остале Србе који су се онде налазили.
Од 1862. почиње Сима да припрема што је потребно за зидање своје задужбине призренске Богословије. Ове године купи једну кућу у Призрену у вредности од 320 турских лира. Доцније је у овој згради смештена прва уређена српска основна школа у Призрену.
Године 1864. после 28 година живовања по туђини врати се Сима у Призрен на виђење, носећи собом много дарова и поклона школама, црквама и манастирима. У повратку за Русију сврати у Београд и ту, изради да се пошаљу два учитеља један за Призрен а други за село Ораовац у близини Призрена.
Али овом врлом родољубу беше суђено да усред највећег задовољства, сеченог после великих мука и напора, попије најгорчу чашу у његовом животу – да изгуби свога јединца – сина Миливоја. Његовом смрћу Симина се породица угаси по мушкој лози.
Овај удар потресао је самохраног старца дубоко. Он напусти трговину и више није живео ни за кога другога већ за онај део беднога нашега народа из кога је изашао Сима, а који је све једнако цвилео у ропству и мраку.
Управо тек после ове горке жалости Симине забележена су она дела његова, која су му име очувала потомству.
Године 1866. посла у Призрен једног свршеног студента духовне Академије и од својих му прихода одреди 800 рубаља годишње, овај професор је доцније био први управитељ призренске Богословије. Од 1866–69. године купио је Сима у Призрену шест кућа у вредности од 950 наполеона. Затим је његовим настојавањем образован одбор, који је прибрао потребан материјал за грађење Богословије, а затим Сима предаде 1.000 наполеона на трошак. Сем тога овом приликом посла у Београд на науке петорицу ђака.
Године 1869. отиде последњи пут у Русију и тамо је живео целу годину у Петрограду, радећи на томе да све своје имање пренесе у Београд – што је он урадио.
У лето, 1871. врати се у Призрен. Ове године поруши све своје куће у Призрену, па и ону у којој се и сам родио и на њиховом месту поче се зидање данашње српске богословије у Призрену. До 1875. проводио је Сима време у Призрену, а нарочито у омиљеном му месту манастиру Св. Марка. Тада због рата се склони у Београд. Но он више није могао да живи удаљен од завичаја. Он је сада живео само за онај народ тамо нарочито за Призрен и једва је чекао да се испразни Призрен од Арбанашке Лиге што је било тек 1881. Тад се понова врати у место рођења. Но пре него што је пошао из Београда Сима је написао своје завештање, у коме све своје покретно и непокретно имање намени на просветне циљеве своје браће у Турској, односно на издржавање призренске Богословије.
Радећи неуморно на подизању просвете, на буђењу народне свести, на чување народа од однарођавања. Године 1882, 10. фебруара старац Сима био је у цркви на литургији и причестивши се свратио је своме пријатељу пок. И. Јастребову, царском руском конзулу на чај. У разговору са њим изненада Сима одједанпут клону – капља га ударила.
Након 14 дана тешке болести напустио је своју родољубиву душу у 79. години свога живота.
Гроб овог великог добротвора, који је оставио све што је имао српској просвети данас означава скромна крстача. Али Призрен се буди! То нам показују свесни призренци који данас прослављају стогодишњицу свога добротвора, Сима је српство задужио много. Данас удаљени од оних ужасних времена пре 50-60 година, живећи у много измењеним приликама нама је тешко да схватимо велике заслуге неумрлог Симе А. Игуманова. Али довољно је напоменути да је призренска Богословија доскора била једини српски виши завод у целој Турској и да је тај богословско-учитељски завод за ових 30 година дао толики број народних учитеља и свештеника који су оно што имамо у Старој Србији очували у најтежим временима.