(Наставак.)
— Хајте, момци, рече трећи, купимо орасе и частимо се.
Ми га послушасмо и пођосмо да тражимо орасе. На наше велико запрепашћење увидесмо да је ово драгоцено воће доста ретко. На земљи и дрвећу нема ни толико, колико нам је требало да се исхранимо за два дана.
— До ђавола! викну један човек, бићемо принуђени да урадимо на коње.
— То јест, ми имамо још времена, чекаћемо док не будемо мало дували у песнице, па да дође до тога…
— Приступа се дељењу воде једном малом шољом. Не остаје више ни капи у ведрицама, а коњи нам трпе жеђ.
— Постарајмо се за њих, рече Сеген, узев љуштити један кактус својим ножем.
Сваки од нас то исто ради и скида му бодље. Нека свежа, смоласта течност тече из раскинутог ткива. Откинемо зелене кугле кактуса, бацив им кратки реп, и ставимо их у честу пред животиње.
Они се халапљиво докопају сочне биљке, прште јој под зубима и гутају јој сок и жилице. Ту нађоше и јело и пиће. Хвала Богу! можемо се надати да их спасемо. Страже се непрестано држе, једна на врху брега, друга на на уласку у кланац. Остали остају у кланцу и траже по косама пинонско воће. Тако проведосмо први дан. До неко доба ноћи Индијанце видимо где се враћају из лова. Ватре свуда горе, и дивљаци поседали около, готово сву ноћ пеку и једу месо. Сутра дан дижу се врло доцкан. То је дан одмарања, месо виси о конопцима и они чекају да се провене. Лутају по логору, намештају узде, или прегледају оружје. Поје коње и воде их […] у зелену траву.
Више од стотине њих сами пеку велике комаде меса и једу. То је бескрајна гозба. И пси им се дали на посао; глођу кости. Према томе, немамо се бојати да ће доћи овамо, догод буду тако снадбевени јелом. То нас мало окуражи. Целога другог дана греје јарко сунце и пече нас у сухом кланцу. Топлота нам повећава жеђ, али ми смо далеко од помисли да се на то жалимо, јер ће она ускоро […] дивљака. Пред вече, tasofo почиње добијати мрку боју […]. Још један такав дан, па ће бити добро да се носи. Вода нам је утрошена; сисамо сочно кактусово лишће, које нас залагује, али ипак не блажи жеђ, глад се све јаче и јаче осећа. Појели смо све орасе, најзад нам не остаје ништа друго до да убијемо једног коња.
— Причекајмо до сутра, предложе неки. Оставимо још мало на срећу сироте животиње. Ко зна шта се може догодити сутра у јутру?
Овај предлог примљен је. Нема ловца који не сматра губитак свога коња као највећу несрећу која га може снаћи у прерији. Мучени глађу, ми легосмо, очекујући долазак трећега дана. У јутру, као обично попесмо се на своје опсервационо место. Дивљаци се дижу доцкан као и прошлога јутра, поје коње и […] пеку месо. Крваво, сочно месо, које се пуши на жару и пријатан му мирис, који нам доноси поветарац толико нам надражује глад, да је чини готово несношљивом. Не можемо више издржати. Треба да погине један коњ. Који? Брдски зако ће га решити. Једанаест белих и један црн шљунак стављени су у једно празно ведро, један за другим приђосмо му везаних очију. Ја дрхћем, спуштајући руку у суд као да се то тиче мога живота.
— Хвала Богу! мој ваљани Моро спасен је!…
Неки Мексиканац узео је црни камен.
— Имамо среће! узвикну један ловац, дебео коњ вреди више но мршава крава.
И заиста, коњ, кога је судба одредила да погине, био је меснат. Страже су понова постављене и ми се управљамо чести да извршимо смртну пресуду. Пажљиво се приближују жртви, привезују је за једно дрво и сапињу ноге, дасе не би могла џилитати. Предлажу да јој оцеде сву крв. Ciboleru је спремио свој дуги нож; један човек стоји ту близу, спреман да одмах прими у ведро драгоцену течност, крв. Неколицина, са шољама у руци, спремају се да пијачим крв натече. Неки не обични шум прекида нас. Погледамо кроз лишће. Нека велика сура животиња слична вуку, стоји на крају уста и гледа нас. Дали је то вук? Не; то је Индијски пас. Исвршење наше намере обустављено је сваки се хвата свога ножа. Лагано прилазимо животињи; али она посумња у нас, потмуло замумла и отрча изласку кланца. Ми га пратимо погледом. Човек на стражи, био је баш газда коња осуђена на смрт. Пас не може изаћи у долину, а да не прође крај њега. И Мексиканац држи копље наперено, готов да га дочека. Животиња види да јој нема излаза, окрене се и потрчи натраг; потом, прибрав сву снагу, покуша да прође стражу. У истом тренутку страховито заурла. Прободена је копљем. Ми појуримо на место посматрања, да видимо да урлање није привукло пажњу дивљака.
(наставиће се)