Наименовање двојице цивилних агената, једнога ђенерала и четири страних пуковника које плаћају Велике Силе је извесно једна озбиљна ствар за Турску. Она зна шта то значи: али губитак Маћедоније иди само номинално султаново суверенство над овим делом отоманске царевине. Већ су сви на окупу и ђенерал де Ђорђис, будући командант жандармерије, и руски цивилни агенат Демерик, и аустријски, Милер, и руски, аустријски, немачки, енглеска и француски официри. Они држе седнице од чијих резултата зависи будућа организација жандармерије у косовском, битољском и солунском вилајету. Требаће још четрдесет до педесет официра и сто педесет до двеста. подофицира (које ће плаћати Турска) да ба се обезбедила жандармериска и полициска служба у поменутим вилајетима.
Реформна комисија је састављена и држала је већ пет седница под председништвом ђенерала де Ћорђиса, који је постао и турским дивизионим ђенералом И сад настаје ера бескрајних дискусија између Порте и реформних сила, Русије и Аустро-Угарске, јер треба успоставити надлежност страних делегата, а нарочито унапред регулисати односе између цивилних агената Демерика и Милера, с једне стране, и генералног инспектора, Хилми паше, с друге стране. Према свему овоме што је досад урађено, општи је утисак врло песимистички. Реформни турски комесари, Тефик паша, Зеки паша и Кара-Теодори паша употребљавају сва средства против одредаба којима би се смањио привидни ауторитет султанов у реформним вилајетима. На то их подстрекава Јилдиз и султанова околина. И колико ће трајати ове дискусије? Ко зна, можда ћемо дочекати пролеће а оне се неће завршити, и програм реформних сила неће добити никакав опипљив облик. И тако ће маћедонски револуционари опет имати једно јако морално оружје. Маћедонски ће устанак, врло вероватно, опет букнути, а онда настаје опасност од једног рата између Турске и Бугарске, које још не престају са међусобним окривљавањима. Треба дакле радити брзо, одузети сваки изговор агитаторима и дати Маћедонцима што потпунију идеју о томе шта Маћедонија има да буде под новим режимом. Али Турска не иде овим путем, поред свих искрених усиљавања из Петрограда, и све се јасније образује утисак да ће бити већ касно зауставити догађаје у балканској атмосфери, које је једино зима прекинула. Комитети имају шесет хиљада пушака; двадесет хиљада је у рукама турских власти, а четрдесет хиљада пушака је још сакривено у Маћедонији. Ово не предсказује мир. Има још једна опасност. То је ненормално стање у Бугарској. Бугарска и Турска већ нам дају утисак два непријатељска логора.
Али ипак главна опасност долази од држања саме Порте. Она је почела стару политику; одуговлачења и изигравања. Пре два дана Порта је покушала да осујети постављање ђенерала де Ђорђиса за команданта жандармерије. Она је за то место била изабрала дивизионог ђенерала Мустафа пашу, али је на протест Русије и Аустро-Угарске одустала од тога наименовања и обећала да ће изабрати друго лице. У дипломатским се круговима надају да ће Порта уопште одустати од тога наименовања и да ће фактичку команду предати ђенералу де Ђорђису. Порта би међутим, хтела де Ђорђису дати само инспекторат над жандармеријом. Још треба додати финансиске тешкоће на које Порта већ наилази при исплати страних официра и које у будућности могу бивати само веће, па да добијемо неутешну слику страховито несноснога стања у Старој Србији и Маћедонији.
И тако су сви изгледи да ће се преговори отегнути у бескрајност. Али зима се неће у бескрајност да отегне и пролеће иде. Али пролећна ласта неће донети гранчицу мира маћедонском становништву; тамо ће постати нова брда од гробова, и Европа ће још једном претрпети страховито понижење: да у почетку двадесетог века, који називају просвећеним, није могла читавом једном народу успоставити ни најелементарније право, право на живот.