Досадашњи јапански заступник на рускоме двору, посланик Курино, разговарао је са сарадником једног берлинског листа. Том приликом је он изјавио да „Јапан не намерава да истера Русију из Манџурије. Напротив! Њему је стало до тога да се у Манџурији одржи status quo, политика отворених врата. Али околности су биле такве да би се касније морало доћи до сукоба и неспоразума тако, да би тамо најзад прилике за све заинтересоване силе постале несносне. То смо хтели да спречимо, и ми смо хтели преговорима да утврдимо наша узајамна права. На жалост, својим напорима ми нисмо могли то постићи, преговори су се морали прекинути, јер је сваки споразум изгледао немогућ. Тако је дошло до рата, који ми не само нисмо желели, него који смо директно хтели да отклонимо. Сад се већ бије бој. Како ће рат да се сврши не може се предвидети. У сваком случају он ће учинити да се манџурско питање дефинитивно уреди и да се наши међусобни интереси у Манџурији и Кореји коначно утврде“. Ако су речи јапанског посланика тачно забележене, онда настаје питање да ли је било потребно проливање крви кад Јапанцима није стаде до тога да Русе истисну из Манџурије, и зар се није ипак могло преговорима доћи до споразума о положају обе царевине у Манџурији и Кореји. Даље је питање, да ли је Јапан имао добре саветнике кад се он за тако што изложио евентуалним тешким поразима и ставио на коцку свој углед у Источној Азији. Ова питања која су се постављала пре почетка рата сад се опет намећу. Али свакако се из посланикових речи јасно види да би Јапанци били задовољни кад би, после једног успеха (по њиховом мишљењу), могли закључити мир. Јапанци хоће, како они веле, само слободу трговине. Али Руси знају врло добро да Јапанци не мисле само на трговину са Манџуријом, него и на трговину у Манџурији. Они би у том случају хтели и један део исељавања да скрену тамо, а то је баш оно што Руси не даду. Још више пада у очи што су Јапанци за један тако ограничен програм извлачили мач, и врло је интересантно шта Јапанци мисле о себи, кад су веровали да ће с џиновским непријатељем лако изаћи на крај.
И код њих, изгледа, да је већ наступила једна душевна депресија. Она се види не само из Куринове изјаве него и из расположења самих Јапанаца у Токију, после првог успеха кад су изненада, мучки, без објаве рата, напали руску флоту. Они су нешто мало оштетили две три руске лађе и преко својих јавних и тајних савезника раструбили по свету као победу. Али коректуре тек сад стижу. Из њих се види да је Јапан скупо платио препад на руске лађе. Има још једна околност. Руси и сами знају да на Далеком Истоку немају довољно флоте. Али им она тамо и не треба. Рат на мору тамо је само увод и припрема; јапанска флота тамо нема ништа друго да ради него да преноси војску и да прати војне транспорте на бојно поље. Одсудна битка неће ни бити на води, него на суву; топови ће рећи своју последњу реч у корејским брдима и на снежним манџурским пољима. А Јапанци већ предвиђају исход ове велике драме; они тек сада виде свога силног непријатеља. И они се већ повлаче испред силних таласа који иду из Русије.