(Наставак.)
Пођох за Сегеном ка стени која се уздиже на уласку у кланац. Пажљиво погледасмо доле. Чудна слика изађе нам пред очи. Логор је још у стању каквом смо га ми оставили; коље још стоји пободено. Космате животињске коже и гомиле костију прекриваше долину. Стотинама вукова шуњаху се тамо амо, урлајући један за другим и гонећи онога који је уграбио боље парче. Ватре непрестано гораху, и вуци, јурећи кроз пепео, подизаху жућкасте облаке. Али ту беше нечега много чуднијег од свега овога, нечега што ме запрепасти. Пет шест готово људских прилика кретаху се око ватре, купећи остатак кожа и костију делећи их вуцима, који у гомилама урлаху око њих. Пет шест других, њима сличних лица, посађени су око ватре, мирно грицкаху у пола печена ребра! Јесу ли то… заиста, да, то су људи! Пренеражен, осматрах им кржљава тела, дуге руке као у мајмуна, чудне и несразмерне им главе, са којих се спуштаху црне […] косе, увијене као какве змије. […] двојица изгледа да имају нешто […], какву издрпану дроњу. Остали беху исто тако наги као и животиње које их оружаваху; наги од глава до пета. Гадан је то призор, који даје ова врста црних демона, згурених око ватре, држећи се набраним, дугим рукама у пола оглодане кости, са којих кидају месо блиставим зубима. То беше страшно за погледати, и требало је да прођу неколико тренутака па да се приберем и упитам ко су и шта су могли бити ови створови. Најзад ставим питање:
— Sos Yamparicos, одговори cibolero.
— Који? понова упитах.
— Los Diggers Yampricos, senor.
— Les Diggers, les diggers1, рече неки ловац, мислећи да тако боље објасни ову чудну појаву.
— Да, то су Индијанци, Diggers, додаде Сеген. Немамо се чега бојати од њих.
— Али имамо да ћаримо с њима, значајно рече један ловац. Кожа са лубање Diggers-а плаћа се исто толико, колико и свака друга, колико и кожа каквог паше.
— Нека нико не пали ватру! рече Сеген одлучно. Још је сувише рано: погледајте доле!
И он показа на крају ливаде два три светла предмета, шлемове ратника, који се удаљаваху, и који се још опажаху над травом.
— А како ћемо их се онда докопати, капетане? упита ловац. Замаћи ће нам у стење; утећи ће као поплашени пси.
— Боље је пустити их нека иду; бедници, рече Сеген, изгледајући да не жели да се крв тако без нужде пролива.
— Не, капетане, рече исти ловац. Нећемо ложити ватру; али ће мо их похватати, ако можемо и без тога. Момци, хате за мном, овуда!
Он се хтеде упутити кроз растурене стене, на начин како би прошли неопажени између кланаца и брега, али се превари у очекивању; јер у тренутку, када се Сунце са својом сестром појави на излазу кланца. Diggers-и се поплашише од блистава им одела, које им одмах паде у очи и нагоше, као застрашене даме, јурити им боље летети крају брега. Ловци јурнуше у галопу да им препрече пут; али беше сувише доцкан. Пре но што их могадоше стигнути. Diggers-и беху умакли у један пролом, и видело се како пуже на више уз шиљасту стену, ван сваког домашаја. Само ловац Санше успе да ухвати једнога од њих.
Његова жртва беше се високо успела и пузила уз стену, када јој се конопац обави око врата. После једног тренутка, тело јој се разби о стену! Ја отрчах да је видим: беше на месту мртва. Леш јој представљаше само једну масу без форме гадна и гнусна изгледа.
Немилосни ловац ни мало се на то не осврћаше. Направи једну глупу шалу, па се наже на своју жртву и одера јој кожу са лубање, стрпа је онако врућу и крваву у џепове својих, calroneros-а.
Дакома
После те епизоде, спуштамо се ка извору, и, сјахавши, пустимо — коње да се напију до миле воље. Ни смо се бојали, да ће покушати да утеку. Као год и они, прва нам је брига била да се напијемо; и, клизајући се кроза грање, стасмо — водом пунити судове. Изгледаше, да се никад нећемо напити, али нас од извора одвоји исто тако прека потреба, и сјурисмо се у логор да потражимо чиме ћемо угасити жеђ. Наши узвици растера — беле курјаке, које гађасмо камењем. У тренутку кад хтедосмо покупити остатке јела у прашини уваљане, привуче нам пажњу чудан клик једног ловца.
— Ma aray, camarados, mira el arco!
— Мексиканац, који изговори ове речи, показиваше на неки предмет, који му лежаше крај ногу.
— Caspita! узвикну он; то је бео лу̂к.
— Бео лу̂к, до ђавола! понови Гареј.
— Бео лу̂к! узвикнуше много њих, посматрајући предмент с чуђењем и страхом.
— То је лук каквог великог ратника, уверавам вас, рече Гареј.
— Да, додаде други, и његов власник мораће се вратити да га потражи, чим… По богу! погледајте доле. Ено га где долази, до сто ђавола!
Сви обртосмо своје погледе у крај прерије. На крај хоризонта указиваше се као нека светла звезда, како се креће. То је било нешто са свим друго; довољан нам беше само један поглед, па да упознамо шлем како се прелива на сунчевим зрацима и како се креће према правилним кретањима коња у галопу.
— У врбљак, децо! у врбљак; узвикну Сеген. По коње! доведите их! хитро! хитро!
За тренут ока сваки је од нас држао свога коња за узду и водио га, боље рећи вукао га к врбљаку. Ту уседнусмо на њих, да би смо били спремни за сваки случај, и остасмо непокретни вребајући кроз лишће.
— Хоћемо ли опалити, када се буде приближио, капетане? упита неки.
— Не.
— Лако ћемо га стићи, кад се буде сагнуо, да подигне свој лук.
— Не, живота вам!
— Па шта да се ради онда, капетане?
— Пустите га да узме свој лук и да иде! одговори Сеген.
— Зашто, капетане? Зашто то?
— Будале! Зар не увиђате да би се цело племе пре поноћи пустило за нама? Јесте ли луди? Пустите га, нека иде. Можда нам неће опазити траг јер нам коњи нису потковани: ако их не опази, пустите га нека иде као што је и дошао, велим вам.
— А шта ћемо, ако баци поглед на ту страну?
— Говорећи то, Гареј показиваше стене на подножју брега.
— Проклетство! Digger! узвику Сеген изменивши се у лицу.
Лешина се лепо видела, с предње стране стене; крвава лубања окренута је у ваздух и на страну тако, да је морала пасти у очи човеку, који долази из равнице. Неколико coyotes-а беху се већ успужали до лешине, њушећи около, као да се устежу пред том гадном масом.
— Мораће је видети, капетане, додате ловац.
— Ако је угледа, отарасимо га се копљем или ласом, или ћемо га живог ухватити. Нико нека не окреше пушком. Индијанци би још могли чути, па би нас стигли пре него би смо и обишли брег.
А кад треба да променимо држање, капетане?
Оставите мени, да изаберем тренутак. Можда ће сјахати, да узме лук, или ће доћи на извор да напоји коња. У том случају, опколићемо га. Ако угледа Diggers-ово тело, можда ће му се приближити, изближе разгледа. У том ћемо му случају тако препречити пут. Стрпите се! даћу вам знак.
За то време Навајо је долазио великим трком. После тог разговора, већ је био триста јарда од извора, и приближавао се, не успоравајући трк. Очију упртих у њ ми смо ћутали и задржавали дисање.
(наставиће се)
Подбелешке
1Гробари, нарочити назив дивљачи у овим брдима.