(Наставак.)
И човек и коњ привлачаху нашу пажњу. Беше леп призор. Коњ црни ко угљен, ватрених очију, отворених и црвених ноздрва. Уста му сва запенушена, и бели мехурићи мраморисаху му врат и плећа. Беше сав у зноју, а снажни му се бокови преливаху при сваком замаху. Коњаник беше го до појаса; ту су нагост прикривали једино његов шлем и пера, неколико украса, који бљештаху на његовом врату, грудима и чланцима руку. Нека врста тунике, светле боје, извезена покриваше му кукове и бутине. Ноге беху голе до колена, а стопала чврсто утегнуте у опанцима.
Разликујући се од осталих Апаха, није имао никаквих слика по телу, а његова кожа бронзане боје сијала је здрављем. Црте му беху племените и ратоборне, поглед горд и продирући, а дуга му коса мешаше се с репом његовог коња. Седео је лепо и чврсто, на шпањолском седлу, а копље, држећи на узенгији, држао је наслоњено уз десну руку. Левом руком држао је бео штит, а на рамену му се нихаше тул пун стрела. Величанствен призор указиваше се човеку, када гледаше како се коњ с коњаником издвајаше у зеленом дну прерије; слика која пре потсећаше на каквог Омеровог хероја него на дивљака.
Пази повика један од ловаца полагано! гледните косу како одсјајава као жар!
— Треба да захвалимо овом парчету метала, јер би са свим упали у замку да га нисмо на време угледали, одговори Гареј. Гле, продужи зачуђеним гласом, Дакома! Тако ми вечности то је Дакома, други шеф Новахије!
Ја се окретох Сегену да видим ефекат ових речи. Марикона му се беше наднео над уво, и шапташе нешто са свим полако. Говорио је са јаким енергичним покретима и језиком који ја нисам разумевао.
— Па добро, одговори Сеген, изгледајући као да попушта његовим жељама ми га нећемо пустити да нам умакне, па видео наше трагове или не. Али никако не пуцајте, јер Индијанци нису даље од десет миља одавде. Ми га можемо лако опколити, па ако нам се не дадне могућност за то онда ја узимам на се да га достигнем сам, а ево ко ће ми још помоћи. Изговарајући ове речи, Сеген показа на Моро-а.
— Мир, продужи он сасвим полако. Не мичите се!
— Пст! мир!додаде он тишим гласом.
Овлада мртва тишина. Сваки притераше коленима, као да му тиме хоће заповедити да стоји непомично. Навајци беху достигли граници напуштеног логора, и скрећући лево, галопираху у косо, разгонећи вуке који им се нађоше на путу. Он беше прегнут на страну, истражујући погледом по земљи. Дошав пред нашу бусију, угледа предмет који је тражио и управи коња како ће проћи поред тога. Затим не затежући узде и неуспоравајући ход, саже се тако да му перје са шлема допре до земље, узе лук и понова заседе на седло.
— Красан! кличе тореадор.
— До ђавола! штета га је убити, прошапта један ловац; и потмукли жагор дивљења чу се међу овим људима.
После неког времена галопирања, Индијанац се нагло обрте, и беше готов наставити пут, када му поглед привуче […] крвава лубања. На трзање узда, коњ преви ноге и Индијанац оста непомичан, посматрајући са чуђењем мртво тело.
— Диван! диван! опет кличе Санше, Caramba, диван је!
То заиста беше најлепша слика, која се могла видети. Коњ, дуга репа пружена по земљи, накострешене гриве, која дрхће целим телом при покрету неустрашима му коњаника; а коњаник са блиставим шлемом, накићеним дугим перјем које се лепрша, бакарне коже, пун грације, чврсто се држи и оштрим погледом посматра предмет који му проузрокова чуђење. То беше, као што Санше рече, дивна слика, жива статуа, и ми бесмо задивљени посматрајући је. Нико од нас не би хтео испалити метак намењен да обори ову статуу са свога постамента. Коњ и коњаник осташе неколико тренутака у том положају. Затим коњаниково лице нагло промени израз. Он баци око себе испитивачки и готово плашљив поглед, који му се задржа на води још заталасаној гажењем наших коња. Један поглед му беше довољан; и при новом потресу узда, коњ се подиже и галопом одјури корз прерију. У истом тренутку добисмо заповедни знак и сви на један пут излетесмо из честе.
Требало нам је прећи преко једног поточића. Сеген иђаше на неколико корачаја у напред видех му коња те посрте на обали и паде на бок у воду! Сви остали добро је преазише. Ја се не освртах да гледам натраг; хватање Индијанца било је животно питање за свију нас. Неко време јурисмо галопом напред збијени у групи. Кад стигосмо до сред ливаде, видесмо Индијанца, од прилике у размаку дужине једанаест коња, и увидесмо с неспокојством да он одржаваше то одстојање, ако га још мало не повећаваше. Бесмо заборавили на своје коње: од нејела, утрнуле од сувише дуга одмора у кланцу, а, што је најгоре, сад су много напојени водом.
Велика брзина мога Моро-а ускоро ме учини предводником дружине. Једино још Сунце беше преда мном, и ја га видех где пружа свој конопац за хватање животиња и дрмну га; али му завежљај удари о коњски бок; био је промашио. Док но прикупљаше уже, ја га пређох и могадох му читати на лицу тугу и преварену наду. Мој коњ се загреваше у касу и ја ускоро много одмакох од друштва. Прилазих све ближе и ближе Навајцу; ускоро не бесмо више од дванајестину стопа даљине једно од другога. Нисам знао шта да чиним. Држао сам пушку у руци и могао сам лако испалити на њега позади, али се сећах Сегенова налога; а били смо с свим близу непријатеља, не знам чак да нисмо већ и пред самом трупом. Дакле, не смем испалити. Да ли да се послужим ножем? Смем ли избацити из седла непријатеља кундаком од пушке? Док ја у себи решавах то питање, Дакома, погледав преко рамена, виде да сам ја за њим. Одмах се обрте и, наперив копље, галопом јурну на ме. Изгледаше да се коњ покораваше његовоме гласу и притезању колена и без помоћи узда. Једва имадох времена да спречим удар, који ми беше управљен у средину груди. Копље, одбивено окрзну ми руку и засече месо. Моја пушка, силно ударена копљем измаче ми се из руку. Рана, потрес и губитак оружја помели су ме у руковању коњем, те прође неколико тренутака док се могох прибрати да узмем узде и вратим се натраг. И мој противник беше учинио полукруг; то познадох по звиждању стреле, која ми пројури кроз косу више десног ува. У тренутку када се понова обртох, друга стрела беше замахнута, и пројури ми кроз десну руку. Очајање причини те изгубих сваку обазривост: извадих неку малу пушчицу, напуних је и јурнух му галопом у сусрет. То беше једини начин да сачувам живот. У истом тренутку, Индијанац остави стрелу и јурну копљем мени у сусрет. Бејах решен да пуцам само ако будем сигуран да га погодим, и то у прса.
Галопом прилажасмо један другоме. Још мало па да нам се коњи сукобе. На нишану притиснух обарач… Ороз се свали одсечним ударом! Гвожђе с копља засија ми пред очима… врх му беше на грудима ми. Нешто ме силно лупи по сред лица. То беше конопац од замке.
(наставиће се)