Петроград, 30. јануара 1904.
Драги пријатељу!
27. јануар остаће ми дуго у памети. Као гром из ведра неба пукао је још од раног јутра глас, да су Јапанци, не објавивши рат, напали ноћу на руску флоту и оштетили три најбоље руске лађе. И после тога пуна 24 часа никаква телеграма. Замисли шта је у току тог времена фама била у стању да учини. Људи су лудели. „Знате шта је ново? — Шта? — Јапанци, који су као слуге у Порт-Артуру, запалили су га, а сва јапанска флота бомбардује га. — Сва руска флота уништена је“.
Кад се Русија нађе у каквој невољи, тек онда видиш колика је то држава. Кад је у добру грдиш је, неправо ти је много што-шта што се у њој збива, а кад јој ко нанесе ударац, као да је тебе неко ударио у срце. И ја сам ишао цео дан с тим светом, прожео се његовим осећањима и дивио се великој души његовој. Он осећа дубоко и скоро ништа не говори, а ми имамо дугачке језике и много брбљамо, а мало осећамо. Ко га гледа, а не зна га, мислио би, да је хладан као лед. Нама с југа не иде у главу, да из престонице полази војска у бој и да нема никаквих бурних сцена, вике, овација. А међу Русима то је некако сасвим у реду. Пре четири дана видео сам неколико чета, које су ишле на Далеки Исток; момак као гора, сваки је, брате, за четири главе виши од нас, бајонет му је колико добар Јапанац, а тројицу би у зубима понео. Иду с музиком на станицу Николајевске железнице; свет који их срета, гледа дуго за њима, прекрсти се и иде даље. И то је све. Париз би их с клицањем испратио и цвећем засуо; Београд би дреком, а Петроград испраћа их с тихом молитвом у души.
Сада, када се на Русију и ала и врана диже, у Србији сви треба да се узму у памет. Аустрија, стара мачка, не дрема, а она снажна тица, која треба да заштити наше младо гнездо, бије бој на другој страни света и може обрањена изаћи.