Врло је карактеристична појава за данашњи наш друштвени живот, да наши државници и политичари не осећају још никако потребе, да што озбиљније проуче здравствене неприлике у нашем народу и да им лека потраже. Још је чудноватија та наша апатија зато, што видимо да све културне државе грозничавом журбом раде на поправци здравља народног. Енглеска већ давно служи у томе као учитељица културним народима. Немачка се већ годинама бави најозбиљније поправкама здравствених прилика, осигурава раднике, даје им здраве станове, диже санаторије, претвара нездраве крајеве и градове у здраве и пријатне. Богата и културна, Француска је у великој стрепњи и страху не зато, што се боји непријатеља споља, пошто је приметила да здравље народно почиње опадати. И све је легло на посао, да се здравље народно дигне.
У томе покрету видимо као вође не лекаре, јер они су само стручни саветодавци, но прве њихове државнике и политичаре. Треба прочитати говор Казимира Перијеа, који је држао у Сент-Етијену; па да се види, колика се важност даје томе питању. Треба пратити рад сталне комисије за сузбијање туберкулозе, којој је председник чувени државник Леон Буржоа, па да се увери, са каквом се озбиљношћу и енергијом раде послови око народног здравља. А ми као да то све не видимо. У нас наши државници пишу читаве ступце о програму свога рада, а здравље народно не помињу ни једном речи. На замерке одговара се сасвим равнодушно: „наша је прва брига да се привредно опоравимо и онда ће се и здравље по себи поправити“.
Мисао у основи погрешна. Привреду можемо дићи само ако нам је народ здрав и крепак. Зар се може подићи привредно стање у местима, која су заражена сифилисом, ако се што пре и што живље не настане, да се та болест искорени? А у нас је таквих крајева несразмерно много и за њих се ради тако мало, тако без плана и без икаквих средстава, да ће се овако радећи, та болест све више и више ширити и давати нам богаље и наказе. А где су богаљи и наказе дигле благостање?
Може ли се у народу дићи привреда, кад у доба највећег сељачког рада огромна радна снага попада од наступне грознице и срдобоље – а ми се нисмо побринули ни за лекарску негу ни за јефтине лекове, већ све то лежи без помоћи недељама „као граном побијено“?
Можете ли се надати неком привредном напретку када се уочи тај жалосни факт, да се у наш народ шири туберкулоза у таквој мери, како ретко где у Европи, а ми још ништа не почесмо озбиљније ни мислити, како да се та страшна болест ограничи.
Можемо ли помишљати на бољу привреду у народу, када видимо, како се за ових последњих 20 година из дана у дан шири у наш народ до скора трезвени, но рђавим хигијенским приликама изнемогли народ – пијанство, које га убија морално и материјално?
Може ли се у нас дићи привреда, када је умирање нарочито до 15. године тако велико, да у неким крајевима долази на сваки продуктиван живот један непродуктиван?
Ово неколико напомена биће довољно сваком мисленом човеку да стекне једино правилно уверење, да се и привреда и све остало у држави може подићи само онда, кад се истовремено ради на поправци здравствених прилика. А да је то уверење правилно потврђује нам један од највећих државника и мислилаца светских, Бенџамин Френклин, који каже: „Народно здравље – то је народно благостање.“