„Да слободно претреса сва јавна питања, без гнева и пристрасности; да праведном критиком владиног рада потпомаже опозицију; да лојалношћу својом и непристрасношћу штити владу од неоснованих напада опозиције; да подједнаком ревношћу дели ударце и десно и лево од себе, ето, то је задатак слободне, независне штампе“, рекао је Бисмарк једном приликом у немачком парламенту, он, који иначе није ни хтео ни умео да буде нежан спрам штампе и јавног мњења.
Наравно, тај задатак није ни прост ни лак ни у много старијим земљама, а камоли код нас. Треба много конзеквентности, много грађанске куражи, много дубоког, политичког уверења, па да се то увек могадне да изврши. Треба и много хладнокрвности.
У борби човек понеки пут и нехотице сувише јако замахне, али то још не значи, да је хтео да убије. Такви се ударци морају мирно и примати и давати, без срџбе и без јеткости. Крештавци, сви људи слабих нерава, који добијају хистеричне нападе при првом судару, треба да остану код куће. Шта траже, кад им место није ту?
Задатак независне штампе не само што је врло тежак, него је и врло незахвалан. Нарочито код нас. Нигде се тако лако не заборавља, да неко може имати и противно уверење, па да је ипак то уверење и поштено и искрено. Одмах се подмећу неке задње мисли и подмукле намере свакоме, који је другог мишљења, па се онда чудимо откуд толика огорченост. Како је не би било? И онда у тој општој омрази независна штампа пролази још понајгоре. Услуге, које она чини заборављају се брзо; памте се само ударци које с правом задаје.
Код нас се независној штампи чак и одриче свака важност. То је владин орган „Самоуправа“ пре неки дан изричито учинила. Претресајући све врсте данашње опозиције, она вели, да се независној штампи не може придавати никаква вредност, јер иза ње не стоји никаква политичка група. Пре свега, зашто „Самоуправа“ рачуна независну штампу у опозицију? Зар је непријатељ онај, који, кудећи, кад има шта да куди, без зазора и хвали све што је за похвалу? У животу се то обично зове пријатељ.
Још је погрешније њено мишљење, да независна штампа не може имати никакве вредности, пошто нема иза себе никакве политичке групе. Зар је истина мање истина, кад је каже један човек, но кад је кажу више њих? Вредност једне осуде не лежи у величини лица, која је исказују, већ у оправданости њезиној, као што је и похвала само онда похвала, кад је разложна па ма је говорио један једини човек или стотину и хиљаду њих.
Свакој парламентарној влади потребна је партијска опозиција и „Самоуправа“ има право, кад жали, што је данашња влада нема. И за владу и за радикалну странку боље би било да је има. Али чега нема, тога може бити. Дотле, нека „Самоуправа“ допусти свима онима, који нису у партијској борби огрезли, да слободно искажу своје мишљење, не с овог или оног, чисто партијског гледишта, већ по свом дубоком уверењу.