скица
Поглавље 2
Дође време и да се да̂ оцена. Учитељ се већ осећа кад да је на коњу. Последња декламација била је сјајна. Још зује у ушима одборника оне последње речи „Јер ако ме не зовете — доћићу и сам.“ Ено Вилимана одборника, још се смеје, још никако да дође к себи, једнако брише рукавом сузе од силна смеха и честита председнику, хвали му синчића Кићу и вели: „Ја̂ сретан ли си, председниче. Имаш, а још не знаш шта имаш! А не ка’ ја кукавац и несретни отац! Како само сербез говори! А не ка’ оно моје магаре! Да му затражиш да ти каже „Во имја оца“, оно би побегло и скрило се у бурјан ка’ поплашено пиле“! Тако вели сити и напити и задовољни Вилиман и распитује се непрестано. Пита учитеља: је л’ дете то што је говорило само измислило и из своје главе извадило и тако сложило, или он, учитељ? Узрујан као сваки његовог положаја у таквој прилици, Максим и не обраћа пажњу на Вилимана него пуши нервозно и хода амо тамо и сваки час погледа у лице ревизорово, али и ако је учио Психологију и имао петицу из ње, — не може ипак ништа да прочита на том лицу!…
Ревизор свршио и записао оцену и дигао се од стола.
Приђоше и остали и испунише тачно све формалности.
Приђе на послетку и учатељ и погледа у записник. Трже се и устукну само. Затим извади табакеру и стаде завијати цигару и ако је имао тек запаљену у устима.
Настаде мала пауза.
— Па… ја… овај… поче учитељ — ја мислим да је мој рад заслужио ваљаде мало бољу оцену од „двојке“?!
— Оцена је према успеху! одговори ревизор.
— А ја мислим…
— То ви тако мислите а је опет мислим овако …
— Молим вас мене су оцењивали толики њи пре вас… Све стручни педагози… Хербартовци све… па овога чуда није било!…
— Тхе! Оно су биле оцене за оне успехе, а ова сад за овај успех, или боље рећи неуспех.
— Молим вас, господине професоре — или супленте, (шта ли сте!) — поправите ви ово!! рече мало вишим и мало претећим гласом.
— А не! Не поправљам!
— Ја ћу тражити „суперревизију“!
— То је ваша ствар… а ја што једном запишем то је записано.
— Добро добро! прети учитељ. Ја само кажем, да вам после не буде, почем, криво што!…
— Шта, ви претите?…
— Не претим, него само кажем вам да знате! А знамо ми и ђе су и редакције, а и писмени смо малчице, па они погани и несретни дописи и она припослана — ђе ударе мелем не требује! Па… бели понећемо се мало… то јест, Пропарандија и Велака школа! „Што узмогнем, чућете хоћу ли.“
— Молим, молим нећу ни ја седети скрштених руку. Понећемо се.
— Е ми ћемо учинити један апел на јавно мнење, и онда „коме прсне чело куку њему!“
— Слободно, извол’те. Ако можете!
— А кадри смо стићи и утећи — и на страшну мјесту постојати. Јест, господине, и ако смо овде на селу, ипак не пасемо траву. А то ћемо и доказати непобитним доказима! Биће оно што наш народни гуслар вели: „Бе аферим од Добуја Мујо — И ми коња за трку имамо!“
— Молим, молим! одговора му ревизор. Мене нећете сломити.
— А вала ни ти мене! „Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га ал’ зубе поломи“… одговара јетко учитељ: „Ти си хајдук робља везанога — Ја сам хајдук те гоним, хајдуке; гласнија је моја хајдучија.“
— Молим, сад нек је доста. Ја више ништа немам с вама. Прекиде га ревизор.
— Ал’ ја имам с вама.
— Па извол’те! Ено вам нови̂на̂!…
— Јок новине, далеко су новине, него овде, овде! Оћу: Трак чаша, трак пара!
— А шта то! запита и застаде ревизор.
— А ко ће мени платити онај ручак?! испрси се Максим Максимлијћ. Зар је мало мени овога мога бедног учитељског стања него још и дијурнаше џабе да раним?!
(свршиће се)