(превод с енглеског)
Био сам тада још млад и јак. Срце ме је вукло ка непознатим земљама и људима; хтео сам да живим друкчије, но сви остали људи. Никога више нисам имао од рода, те сам могао да радим шта сам хтео; новаца само имао доста од наслеђа. У западном делу Америке били су тада велики немири; на све стране рат и буна. На више места у индијским провинцијама било је нађено злато, па су из свију делова света тамо јурили сви они, који код своје куће нису били задовољни са својом судбином. Цео олош људски ишао је такође тамо, надајући се, да ће се за један дан обогатити, нашавши какву повећу златну руду.
Тамо сам хтео да идем и ја, не зато што сам хтео злато да тражим, — био сам као што рекох, богат — већ сам знао, да су те ескпедиције склопчане с великим опасностима. Другога би то можда баш одвраћало; мене је привлачило, јер сам још као дете волео авантуре. У свима крајевима, где се налазило злата, владали су Индијанци, дивља, крвожедна племена, која су сваки упад белих људи сматрали, као повреду својих права. Борили су се увек храбро, не презајући од смрти; лукавији су били но најлукавији међу нама, издржљиви до крајности, страшни у освети. Тешко ономе, ко њима жив у руке падне! Боље да је трипут умро.
Све сам ја то знао, па сам ипак хтео тамо да идем. Нешто неодољиво вукло ме у те крајеве, што је било јаче од мене. Судбина, рећи ће можда који од мојих читалаца; ја мислим да је то била само моја луда глава.
Знајући какве ме опасности чекају, ја сам хтео добро да се опремим. Мој коњ Моро од праве лујизијанске расе био је брз као стрела, а издржљив као мазга. Ниједан индијански коњ не би се могао с њиме мерити. Осим тога купим један добар карабин, две пара пиштоља енглеске фабрикације, један велики шпански нож и све остало, што је потребно кад се у рат иде. Поведем и мог пса Алпа. Да сам добро учинио, што сам тако урадио, видеће моји читаоци у брзо.
Као пратиоца погодим једног Француза из Канаде, по имену Годеа, који је имао све особине, које се изискују за такву експедицију. Био је дрзак, безобразан, окретан, вешт, лукав, а при том веран и по мало лопов.
Добро опремљени дакле кренемо се нас двојица на запад. Тада још није било железнице у тим крајевима, те је путовање ваше било споро, али је у толико било интересантније. Ноћивали смо по шпанским кућама, где се врло весело живело. То су добри, гостољубиви људи. Раса им је измешана са Мексиканцима, али су ипак задржали све лепо особине шпанског народа. Жене су им лепе и примамљиве, лепших нигде на свету нема. И док сам ја седео с домаћином и осталим укућанима у гостинској соби, дотле је мој весели, безобразни Годе ашиковао доле међу слушкињама, Кад бисмо онда сутрадан зором рано седлали наше коње, често је кроз какав мали прозор вирила чупава, лепушкаста глава с ватреним очима, које су гледале за Годеом.
Тако стигосмо у Санта-Фе. То је последње насељено место у том крају; одатле настаје прерија, којом царују Индијанци, што значи, да и опасност ту почиње. Пре но што у њу уђемо, хтео сам да нам се коњи неколико дана одморе, те зато одседосмо у једној гостионици, за коју нам рекоше да је добра и сигурна.
Изишавши после ручка, мало да шетам, ишао сам безбрижно кроз непознате ми улице, када ме наједаред неко удари шаком по рамену.
— Сен-Врен, јеси ли ти то? узвикнух радосно, познавши једног мог пријатеља, кога већ више година не бејах видео и за кога сам мислио, да је на сасвим другом крају света.
— Ја, сам, наравно, одговори он.
Поздрависмо се срдачно, испричасмо један другом одакле долазимо и куда идемо. Ја тако дознах, да мој пријатељ иде са повећом четом оружаних пратилаца такође међу Индијанце, али не на исту страну као ја. И он одмара своје коње у Санта-Фе неколико, дана, те ћемо се за бар то време моћи заједно проводити
То наше провођење поче још истог вечера, на жалост не сасвим срећно по мене. Ево шта се десило:
Око осам сати пред вече дође Сен-Врен к мени у собу, па ме позва да идемо на један бал, где ће бити веселог друштва и лепих Шпањолкиња. Ја из почетка не хтедох ићи, изговарајући се, да за такве свечаности немам пристојног одела при себи, на што се добри Сен-Врен из свег грла насмеја.
— Ти, мислиш, рече ми он, да се овде иде на бал као у Њу-Јорку, у фраку и белим рукавицама? Баш си наиван! Те ти дрангулије овде нису ни најмање потребне.
(Наставиће се)