Неколико цртица из последњих ратних дана
Жарко Димитријевић, син Мите Димитријевића, ракиџије са Тркалишта, иначе војни добровољац, пре неки дан толико се наљутио на швапско пуцкарање из пушака, митраљеза и топова, да им је на особит начин показао своје презрење.
Он је наиме тамо негде у Палилули набавио једну козу извео ју је на обалу и помузао је под кишом пројектила, што су на њега сипали побеснели Аустријанци. Разуме се да су и он коза остали здрави и читави.
⁂
Свакако ће интересовати оне наше Београђане, што су срећни да се налазе у унутрашњости, да чују какве су данас цене најобичнијим животним намирницама у Београду.
Цене су, какве се за последњу деценију не памте у Београду. Тако на пример црвени патлиџан је 5 пара кила, а пред подне су 4 киле за 15 пара; боранија је изјутра 10; пред подне 5 пара; модри патлиџани 10 пара комад, у коме има више од киле; црни лук је 25 и [30] пара; кромпир 10; бабуре крупне жуте 30—40 за грош; купус великих главица од 1,5—2 киле грош; зелен за супу, велики свежањ 10 пара; купус рибанац 25 и 30; млад пасуљ 20 пара кила; свињско месо 7 гроша; говеђина 6 гроша; млеко грош литар.
⁂
Па ипак и поред ове сразмерне јевтиноће често многи остане без ручка.
Тако на пример пре неки дан професор г. Гига седео све до 1 сат у подне пред „Руским Царем“, слатко се разговарао и кад је осетио добар апетит, кренуо се кући, да слатко руча.
Није прошло ни пола сата, а он се враћа бесан и јетко наређује келнеру, да му донесе штогод за јело. Ускоро потом дознаје се, шта се необично догодило господину Гиги.
Уважени професор дошао кући и још с врата питао своју супругу госпођа Марину:
— Шта је с ручком, је ли готов?
— Нема, Гиго, ручка! гласи одговор.
— Како нема? згрануо се он.
— Тако, бије на пијацу!
— Како бије? Ко кога бије?
— Па гранате бију.
Он је само заћутао завртео главом па онда упитао:
— Је ли ко погинуо?
— Није нико!
— Па кад није нико погинуо, што да нема ручка? рекао је професор јетко и дошао у ресторацију, где не бију гранате али бију баснословне цене.