Званична изјава руског посланства у Софији. — Аустрија сама себи ископала гроб. — 1859 и 1914 година
Невероватне клевете којима немачко-аустријска штампа хоће да окриви Русију за европски рат, изазвале су најзад и званичне руске кругове да кажу своју реч.
Чак и званична тела, немачка и аустро-угарска посланства на страни, потрудила су се да званичним комуникејима обману свет. Тим поводом руско посланство у Софији дало је овај комунике.
„Владе Немачка и Аустро-Угарска, пошто су објавило рат Русији, потрудиле су се, у неколико прокламација и комуникеа, да на свој начин протумаче улогу и намере Русије уочи рата као и да свале на Русију одговорност за европски судар.“
То тумачење, чији је циљ био да раздражи становништво Немачке и Аустро-Угарске дошло је до знања и бугарском народу не само преко телеграма из Берлина, Беча и Пеште него и преко званичног комуникеја једнога од заинтересованих посланстава. Не желећи да улази у спор, руско царско посланство ипак сматра за дужност изјавити, да је улога Русије у последњим догађајима била оваква:
У току последњих сто година Русија је водила неколико ратова и сваки од тих ратова имао је за последицу ослобођење једног хришћанског народа на Балкану.
Данас Русија почиње један нов рат који има за циљ да обезбеди политичко, морално и економско ослобођење свих малих европских државица. У борби за ту цељ, са Русијом су се ујединиле све велике цивилизоване силе и свим великодушни умови целога света.
Тројни Споразум образован је са идејом да се угуши принцип грубе силе коју је данашње Германство хтело уздићи на степен догме. Споразум је желео, да ту своју цељ постигне мирним средствима. На несрећу Споразум није у томе успео поред свег духа помирљивости коју је уносио у сваки свој поступак.
Десетог јула 1914. године, фатални датум — Аустро-Угарска је поново учинила гест, са којим је тако зло прошла 1859. године кад је бечки кабинет „напуштајући своје беспримерно дуго стрпљење“ управио Пијемонту један ултиматум у коме га је третирао исто онако као данас Србију — као уточиште револуционара и политичких убица, као огњиште тајних сепаристичких интрига у Ломбардији и Венецији (данас су као Босна и Херцеговина).
Тако исто као сада Србију, Аустрија је онда позивала Пијемонт да у року од три дана распусти своју војску. У противном случају, Аустрија је решила да ће достојно казнити пијемонтску бестидност и да ће разорити то гнездо фанатичних непријатеља европскога мира.
И зна се шта је дошло: Пијемонт је одбацио аустријски ултиматум; објављен је рат; умешала се Француска као слабијега и Италија је извела своје уједињење.
Ни једна од трију сила Европскога Споразума није желела рат, јер је свака од њих располагала свима изворима потребним да се развија и напредује у миру по свима гранама људске радиности. Али ни једна од њих није могла мирно гледати, како ће се вршити „егзекуција“ једног малог народа, јер би после тога несумњиво дошла „егзекуција“ и других суседних малих државица.
Јер то би било враћање у варварства Средњега века. То би било за сваку од споразумних великих сила одрицање од њених традиција, од њене прошлости, од њених идеала. Зато су све три одговориле сложно на провокацију и бациле су на коцку животе десет милиона својих синова. Беспристрасна историја и заинтересовани народи без сумње ће одати правду побудама којима се руководи Тројни Споразум.
Германски народи ће несумњиво такође признати своје садашње заблуде. А Немачка и Аустро-Угарска могу представљати свету догађаје како код желе — било да их увеличавају било да их изопачавају. Али то неће изменити исход рата“.