Кад је прошле недеље умро Пера Тодоровић, нико није, говорећи о њему, споменуо једну његову особину, која је извесно била од врло великог утицаја на његово здравље, а може бити и на његов јавни рад. Пера Тодоровић је, наиме, био морфиниста, навикао је, то јест, био да сам себи уштрцава под кожу морфијум, као што други навикну да пију ракију или да пуше дуван. А то је, као што рекох, могло имати на њега двојак утицај, и пошто он није био једини морфиниста ни у свету ни у Србији, то је мени на реду, да кажем коју реч о таквој употреби морфијума.
Морфијум је главни саставни део опијума, који се добија из недозрелог мака. И један и други употребљавају се као лек, а спадају, као што сам једанпут већ казао, у ону групу лекова, што опијају човека и блаже му болове. Зато су они права благодат за човечанство — док су лек, док су, значи, у рукама лекаревим. Али не употребљавају се они само на тај начин, још чешће (бар опијум) служе они људима као средство за уживање, као посластица, исто онако као и алкохол и дуван, и онда су велика несрећа и за појединца и за читаво друштво.
И опијум и морфијум су, међутим, отрови (већ пола грама опијума може да убије човека), и онда је на први поглед неразумљиво, како их људи могу узимати тако често, из дана у дан, и то у великим количинама. Али разлог је за то врло прост; опијум и морфијум спадају у оне отрове, на које се човек врло брзо навикне, тако да их мора узимати у све већим количинама, ако хоће да осети њихово дејство. А дејство је њихово, као и код алкохола, бар за извесно време пријатно: човек се од њих осећа у први мах врло добро, весео је, разговоран, безбрижан, и тек доцније задрема и заспи.
То пријатно осећање и јесте главни разлог, што опијум и морфијум не служе људима само као лек. Кад се човек поболи па против болова добије од лекара морфијум, он се доцније маша тог спасоносног лека и кад какав мањи бол добије, а после почне њиме да растерује и бригу, и тугу, и јед. Тако постају морфинисте; тако је и Пера Тодоровић постао морфиниста, још пре тридесет и неколико година, кад је боловао од црне џигерице. А на опијум се, у извесним земљама, људи навикну и без болести, исто овако као код нас на дуван, зато и има тако много света који се трује опијумом.
Цео Исток, докле ислам допире, па онда све земље Хиндуса, Монгола и Малајаца стотинама година већ употребљавају опијум; негде га пуше, овако као ми дуван — поглавито у источној и јужној Азији, а негде га једу — у главном у исламским земљама. А из тих крајева почела се пре неколико деценија употреба опијума ширити и у друге, западне земље, највише у Северну Америку и Енглеску, тако да су данас и оне пуне „опиофага“ и „опиофила“.
Али ипак, ниједна земља на свету не троши толико опијума колико Кина, и Кинези имају за то да благодаре у првом реду Енглезима: Енглези производе у својим индијским колонијама опијум и морају негде да га продају, а где ће наћи више потрошача него у једној многољудној Кини? Сироти Кинези бранили су се неко време од те несреће и нису допуштали да се у њихову земљу увози опијум али су Енглези због тога заратили с њима, и после тих „опијумских ратова“ Кинези су попустили.
Данас се из Индије у Кину увози просечно по 7 до 8 милијуна кила опијума годишње. Од њега се тамо прави неки екстракт, такозвани „чанду“, и тај се меће у лулу и пуши.
Кад Кинез припали чанду, он постане блажен. Весео је, разговоран, насмејан; лице му се зарумени, очи засветле; по целом телу проспе му се нека топлота, милина; бриге га оставе, будућност му изгледа светла, лепа; све што намерава радити, изгледа му лако, све што жели, сигурно. После омлитави, занесе се, заспи. А кад се опет пробуди, кад уђе у живот, у невољу, бригу и беду, он може опет да припали чанду и опет да снева и ужива. Док најпосле не подлегне опијуму, док му отров не сруши организам. Тада изгуби апетит, изгуби сан, глава га вечито боли, лице му постане бледо, пепељаво, очи упале, тамне; тада почне да заборавља на породичне и друштвене дужности, изгуби енергију, снагу за рад. И лека му нема.
Што бива с Кинезом, то бива и са човеком друге расе, кад почне да пуши или гута опијум. А као што опијум разруши човека, исто га тако разорава и морфијум. И ето, зато ја и помишљам, да при оцењивању Пере Тодоровића, јавног радника и политичара, не би, можда, требало губити из вида ни Перу Тодоровића, морфинисту.