Ко мало више шврља по Београду, тај је последњих дана имао прилику да види све више оних кобних табли, на којима пише: „Пази, у ову кућу не улази; у њој влада заразна болест шарлах“. А како је овде, У Београду, исто је тако и у многим другим местима у Србији: долази јесен, а с њом, где више где мање, и ти несрећна зараза. Зато чујте шта ћу вам рећи.
Нећу данас да говорим, како шарлах изгледа, како почиње и како се свршава; то је за овај мах споредно. Главно ми је да изнесем, како се зараза шири и како се, према томе, човек може од болести сачувати. То треба да зна свако, коме лежи на срцу здравље његове деце и његовог народа; иначе неће бити велике вајде ни од каквих ни најстрожих мера, које санитетске власти предузимају да би заразу сузбиле.
Шарлах се, дакле, добија на три начина:
- непосредно од болесника,
- од ствари које су са болесником долазиле у додир,
- од људи, који су имали посла с болесником, па се онда мешају с другим светом (они могу преносити заразу и ако се сами нису поболели).
То троје треба, за време заразе, непрестано имати на уму. И према томе да треба, пре свега, нипошто улазити у кућу, где има таквих болесника. Осим тога, не треба из кућа, у којим има шарлаха, узимати никакве ствари. И најпосле треба се клонити свакога, који у кући има болесника од шарлаха.
Ово прво лако је извршити, бар по варошима. Јер ту се бар већином зна, у којим кућама има заразних болесника — негде се на таквим кућама виде табле са опоменом, а негде пред вратима стоје и стражари који не дају да се у њих улази. Опасности, која долази од ствари што су с болесником биле у додиру, такође се није тешко сачувати: не треба уносити у кућу никакву стару, већ употребљену ствар; нарочито не треба допуштати деци, да узимају туђе играчке или туђе књиге, писаљке и т. д. И то се, дакле, како-тако може извршити. Али како ћемо се сачувати ове треће опасности? Како можемо знати, ко се све мешао са болесницима, па да га се клонимо?
То не можемо знати, и зато сам ја и казао, да заразу не може угушити никаква санитетска власт, ако и сви појединци не буду тачно обавештени како се зараза шири, па онда према томе не буду и поступали. Сви они, дакле, који долазе у додир са болесником, нека се сами клоне осталога света; нека не одлазе у канцеларије, у радионице, на пијацу, у кафану, на шеталиште, нека се на возе на трамвају. То од њих тражи правда, човечност; иначе су несавесни људи, често пута чак и обичне убице.
Али није ни то главни узрок, што се каткад шарлах у вароши шири, ма да са против њега предузимају све могуће санитетске мере. Има томе још два узрока, и они су чак најважнији.
Први је у томе, што се болесници пре времена пуштају из куће. Ево како: Сваки болесник од шарлаха може да зарази другу децу од првог дана своје болести па све док се потпуно но исперута — у најмању руку за пуних 5 до 6 недеља. Често се, међутим, дешава, да болесник изгледа здрав већ и после 3 и 4 недеље, и онда ће га понеки родитељи, насупрот лекарским наредбама, почети изводити „на ваздух“, у шетњу, возиће га и колима и трамвајем, и зараза ће се ширити на све стране. Зато и молим све оне, које снађе несрећа да им који од укућана добије шарлах: Не изводите болесника никуда из куће, докле год лекар не констатује да је потпуно оздравио; кад то буде, он ће наредити да се кућа дезинфикује и табла скине, и тек онда пустите болесника у свет. Ако друкчије радите, несавесници сте, које за тај злочин први комшија треба да оптужи полицијској власти.
То је врло чест узрок, што се зараза разноси, а има, као што рекох, још један исто тако важан: Није шарлах увек тешка болест; не појаве се у њему увек и повраћање и јака гушобоља и велика ватра и јасна оспа. Понеко добије прави шарлах, а има при том свега малу ватрицу, лаке крајнике и једва приметну оспу; понеко не добије чак ни трага од какве оспе, него само крајнике си незнатном ватром. То се виђа и код деце, али нарочито код одраслих људи. Међутим, и такав је шарлах заразан, а кад пређе на другог, на мора да буде исто тако благ, него код тог другог може да избије у свој салини својој. И ето, у томе је опасност: човек добије или му дете добије лаку болест, по изгледу обичне крајнике; он и не сања да је то шарлах, него се меша са светом или пушта дете већ после 2—3 дана да иде и на улицу и у школу, и зараза се на тај начин шири као пламен. Ја сам баш ових дана видео један такав случај: Једна млада мати имала је неколико дана „крајнике“, на које нико није обраћао пажњу, а после кратког времена разболело јој се најмлађе дете од тешког шарлаха и умрло, сирото, од те болести, док друго, старије, и сад болуј од тако исто јасног шарлаха.
Да би се сачувала од те опасности, треба да запамтите ово: Ма како благ шарлах био, лекар ће га ипак у већини случајева на време познати; он ћа готово увек моћи утврдити, јесу ли то, што вама изгледају обични крајници, одиста само крајници или је то шарлах лаког обима, без велике ватруштине и без оспе. Зато, докле зараза у вароши влада кад год вам који од укућана, било одраслих било деце, добије крајнике, ви одмах зовите лекара. Само ће он у том случају моћи спасти велике несреће и вашу чељад и ваше суграђане.
Запамтите, што сам вам рекао.