Кад сам, прошле недеље, изнео узроке, са којих су нам деца данас овако бледа, млитава, слаба, рекао сам да о понеком од њих морам и засебно да говорим, како бих што боље скренуо на њих пажњу бар оних својих читалаца, који имају деце. У први мах сам мислио, да их поделим у групе према важности њиховој и да тим редом и говорим о њима, али ми ови соколски дани у Београду дају врло згодан повод, да одустанем од тог првобитно смишљеног реда и да пре снега говором о деци, која постају малокрвна што им родитељи не обраћају довољну пажњу на њихово телесно јачање.
Да је и то недовољно физичко васпитање важан узрок овој малокрвности, млитавости и кржљавости наше омладине, то сам већ прошли пут казао. А да је соколство кадро да уклони тај узрок, то су видели сви они који су ових дана гледали оне лепе продукције снажних, чилих словенских сокола.
У земљама, где је соколска организација потпуно извршена, где соколских удружења има у сваком месту, у тим земљама соколство подиже здравље, јачину, снагу целокупнога народа. Оно, осим тога, учи омладину и људе дисциплини, реду, и зближује људе међу собом, припитомљава их, везује једног за другог. А да је све то неопходна потреба и нашем народу, нарочито нашој деци и омладини, то се не мора опширно доказивати. Ја, до душе, нећу да спорим, да је таква једна народна организација много потребнија Словенима у Аустрији него Србима у Србији, али исто тако нико не може спорити ни да је нама у Србији соколство исто толико потребно бар као фактор, који јача здравље и повећава снагу народну и који ће нам децу направити да буду боље дисциплиновани грађани, него што смо ми, овако разуздани, непослушни, безобзирни.
Да би се осетила та велика корист од соколства, за то је, као што рекох, потребно да се соколство развија онако као што је развијено, на пример, у Чешкој. Код нас је оно данас тек у повоју, и имаће много и много да се ради, па да се дође до тога, да и Србија може да изведе на вежбалиште стотину хиљада својих соколова. Али баш зато, што је тај посао тако велики и тако тежак, баш зато је и дужност сваког мисленог човека у овој земљи, да га се свесрдно прихвати.