На глас да су се Арнаути у Ђаковици и околини побунили, ми смо се обратили једном пријатељу у Призрен с молбом, да нам о томе напише извештај. Он нам је одмах написао ово интересантно писмо, које износимо, не мењајући ни једне речи у њему.
Призрен, 4. фебруар 1904.
Драги пријатељу,
Док смо ми Срби у Призрену прослављали дане у успомену на значајну 1804 годину, од које је 30 јануар само један од светлих дана, дотле је нашој непосредној близини, око Ђаковице и у Ђаковици падао турски војник за војником од мартинке побуњених Арнаута.
Арнаути неће реформе!
Они хоће и даље да бесне, хоће и даље да свом бесу приносе невине жртве, они хоће и даље да растурају српска огњишта, да пале српске куће, да грабе српске девојке, да муче невину српску чељад, они хоће и даље да буду господари живота и имања свакога Србина.
Малисори, Шаљани, Краснићи, па други фисови арнаутски из Пећске и Ђаковачке нахије држали су претходно зборове и решили, најзад, да протествују против турских власти које пристају на ђаурске реформе, тиме што ће се, оружјем у руци, успротивити сваком увођењу на далеко чувених турских рефорама.
28 јануара био је заједнички збор велике множине Арнаута у Малисији, где је, уз дивљачки крик обесних Арнаута: „Спосдуом бедатат!“ (нећемо новотарије!) од кога се небо проламало, решено да се пође и нападне на Ђаковицу. Од једне подробно извештене личности сазнао сам да је на том састанку са кога се пошло на Ђаковицу било преко 10.000 наоружаних Арнаута.
Шемседин паша, који је одавде отишао још при првом арнаутском скупљању, поведе из Ђаковице три батаљона војске и неколика брдска топа у сусрет нападачима. Шемседин се из Ђаковице упутио био уз Дечанску Бистрицу ка селу Прилепу (између Ђаковице и Пећи) близу Јуника, и ту наиђе на велике посаде арнаутске. 31 јануара, у 2 и по сахата после подне отвори се жестока борба која је трајала све до 10 и по сахати у вече. Арнаути су имали много већа број бораца и врло згодне позиције, док је Шемседин међутим имао само око 2700 људи, са мало џебане а готово ни мало хране. Један ми је Ђаковац, Арнаутин, данас рекао да је било врло много жртава и с једне и с друге стране, и да број које мртвих које рањених палих у овом опасном сукобу, износи око 900 људи. Поред многих војника и нижих официра, у овом сукобу убијен је и један бимбаша (мајор).
Док је Шемседин паша издржавао формалну битку — топови су се чули и у призренском пољу — дотле су Арнаути из Хаса, иза леђа Шемсединових, напади на Ђаковицу, продрли у варош, разрушили и запалили кућу Махмуд аге Гостиварлије, покушали да заузму хућумат, али, не успевши ту, врате се на варош и ту настане крваво клање по варошким улицама. Три батаљона војске што је било у вароши, успе, најзад, да растера Арнауте из вароши.
До јуче (3 фебруар) Арнаути из Хаса, којима су дошли у помоћ и Подримци, нарочито полушки и острозубски барјак, држали су у формалној опсади Ђаковицу. Тад је Шемседин паша успео да се спасе опсаде Арнаута у кланцима код Прилепа и стигао је у Ђаковицу. Шта је све даље било до данас, немам никаква извештаја, јер је пут Призрен Ђаковица затворен и нема живе душе која би отуд стигла.
Јуче је из Феризовића пошао косовски валија Шаћир паша, дивизиони генерал, са 10 батаљона војске и 10 топова у помоћ Шемси паши. Овдашњи енергични и правични мутесариф отишао је на договор са валијом у Суву Реку, а с њим су отишли, како чујем, а руски и аустриски вице-консули и католички бискуп. У Призрен долазе пет батаљона војске, јер је овде до сада био само један редифски табор приштенски. Страх је велики овладао у Призрену да се на побуњене Арнауте на угледају и наши Љумани и Горани, који за сада још мирују. Али ипак код оваких догађаја Призренци им се сваког дана надају доласку на бесплатне конаке.
Не могу ништа предвидети како ће се ове ствари развијати. По оцени добрих познавалаца ондашњих прилика ситуација је врло озбиљна и могу се свакога часа обновити догађаји из година 1877 и 1882, кад су Арнаути успели били да потпуно овладају овим крајевима.