Пре сто година на данашњи дан изабран је за вођу српских устаника Карађорђе. Срби којима је била дојадила дахијска обест и самовоља, решени да гину с оружјем у руци кад се већ гинути мора, изабрали бу за вођу онога, који им се чинио најподеснији и најдостојнији, да их у тој тешкој борби води.
Нама данас, после пуних сто година, изгледа, да се само по себи разуме што је баш он, Карађорђе, изабран. На таква тешка места постављају се најбољи међу најбољима, они, у којима сви остали имају поверења и који својим дотадашњим радом оправдавају то поверење и дају наде да ће општи послови бити онако вођени како општа ствар захтева. Али каквих су разлога имали савременици Карађорђеви да баш њега бирају, у Орашцу, 14. фебруара, пре сто година? Особине које је доцније у рату показао нису им могле бити познате, или су бар само у неколико биле познате. По богатству и по јачини своје породице није се такође могао мерити са многим првацима тадашњим, па ипак га изабраше сви окупљени и то једнодушно.
Тешко је дати одговора на то питање. Личност Карађорђева обавијена је данас већ легендом, којом се обавија све што је велико. Тешко је разазнати црте и особине човека, који је први дигао руку на Турчина. Савременици различито говоре, а баш и кад би се сви слагали, појединости које нам дају не би нам данас биле довољне.
Историку данас, због недостатка у материјалу, није могућно тачно конструисати слику првог вожда српског. Али је сигурно, да је народни инстикт, који се увек пробуди кад општа опасност наиђе, учинио, да избор падне на онога, који је имао све особине за такво место. Тада, у тим првим, најтежим тренутцима није се тражило окретности духа нити еластичности, већ много одлучности; непомирљивости, строгости и правде. И још нешто. Тражило се јунаштва, много јунаштва и физичког и моралног, јунаштва више но ичег другог. То су сви знали, сви осећали, па су га зато и бирали.
А народни инстинкт никада се не вара, па се није ни у тој прилици преварио. Тако се постепено улазило у крваве битке не зато што се одмах из почетка мислило на опште ослобођење и на обнављање српске државе — та се мисао зачела тек доцније, кад су први успеси дали маха све већим надама — већ што је неодложна потреба захтевала, да се стане на пут оним силницима, који су из београдског града давали наредбе убицама да убијају и џелатима да вешају. Народ се био дигао да се брани од коначне пропасти и бранио се онако, како уме да се брани онај, који само у победи гледа спас.
Представник тог народног отпора, израз животне снаге, која је тињала у српском народу, збир целокупне енергије ово је Онај, кога су српски прваци 14. фебруара 1804 године изабрали за свог поглавицу, Карађорђе, први српски вожд.