Нетактично и неваспитано понашање г. Церовића на збору Женског Друштва очито нам показује колико још има много да се ради, док се дефинитивно раскрсти с обичајима и навикама, који су владали у нашој земљи пре 29. маја. Сви ми тек требамо да учимо, како се у слободној земљи слободно живи а како сваки, чувајући своју слободу, треба да поштује слободу осталих.
А више но сви ми, треба полиција то тек да учи. Навикнута да себе сматра као стожер, око којег се цео државни живот креће, она неће или не уме да појми, да је настало ново доба и, да ствари, које су се дешавале под Обреновићима данас не могу и не смеју више да се дешавају. Чудновато је, да она то још није схватила, али је ипак тако; прекјучерашње догађај у Женском Друштву нам то најбоље сведочи.
На неколико дана пре тога десио се био сличан случај у Грађанској Касини: једна госпођа тражила је била, да се уклоне слике кнеза Милоша и кнеза Михаила; слике су уклоњене, али одмах сутрадан с највишега места наређено је, да се слике поврате на своја стара места. Краљ је тиме показао, да није тесногруд као што су Обреновићи били ни да свакоме допушта, да мисли и осећа како хоће. Цела Србија је тај Краљев акт тако разумела, само г. Церовић не. Он на своју руку и по својој памети упада у Женско Друштво, као што би у сличној прилици учинили Бадемлић и Маршићанин, и целим својим понашањем поново доказује, да су старе полицајске навике код њега јаче но разум и разлози.
Шта је тражио на том збору? Каква је посла тамо имао? Шта се њега тиче какву ће слику те госпође обесити у свом друштвеном стану? Г. Церовић очевидно не разуме, да та његова претерана ревност само може да шкоди ствари, којој он треба да служи и да је таква ревност тражена и награђивана само под Обреновићима; данас је нити ко тражи, нити коме треба. То ми сви знамо, сви видимо, сви осећамо, само наши полицајци не. То у њихове главе не иде.
Каква је потреба била стварати од бивше краљице Наталије политичку мученицу? Сви ми знамо, да она то не заслужује ни као краљица ни као Српкиња; али кад већ има таквих особа, које хоће њену слику да држе својој соби, треба им пустити на вољу. Нека обесе и две њене слике и три и читаво туце ако им је до тога стало; шта се то полиције тиче? Временом би сигурно увиделе и саме, да је све то смешно, па би их исто тако поскидале, као што су их и обесиле. Али овако сада неће. Неће пре свега зато што су жене. Оне су још много тврдоглавије но ми, још много боље умеју да терају инат но ми људи и тераће га до краја. Не дате им нешто да чине, учиниће баш у пркос. А кад се још узме у обзир, да их је г. Церовић почастио таквим изразима, каквим се ни сеоски пандури не служе, онда је лако разумљиво што оне неће хтети да попуштају. Ако им се забрани да држе те слике јавно, држаће их тајно, то знајте; држаће их чак и оне, које, пре нису хтеле, у инат г. Церовићу.
И тако, кад се све сабере, види се ово: да г. Церовић не зна шта му је дужност и да не разуме доба у којем живи; да је својим нетактичним држањем направио од једног смешног питања једно озбиљно питање и да је неваспитаношћу својом увредио не једну жену, него све жене наше. Имао он других способности или немао, то је свеједно; он више не може да остане на месту на коме је. Када је у Немачкој — земљи која иначе није парламентарна — недавно један министар полиције морао да падне због тога, што је неки жандарм ухапсио једну поштену жену мислећи да је неваљалица, онда шта треба да уради и Стојан Протић са г. Церовићем?
Чиновник данас не сме да буде онај, који није зато; нека г. Церовић иде што пре. Нека зна да су прошла она времена, када су за такве ствари полицајци још били и награђивани.