Предлог буџета дакле ипак дође пред Народну Скупштину. Дуго смо на то чекали истина; трн министра финанција променила су се за то време, али смо ипак на крају крајева и дочекали. Пре но што пређемо на сам пројект буџета, хоћемо да прегледамо најпре односе у радикалној партији с нарочитим обзиром на буџетско питање. Тек кад се то буде тачно знало, моћи ће се од прилике казати, каква судба очекује овај пројекат у Народној Скупштини.
После велике омразе између оба радикална крила дошло је било до стапања; после тог стапања, поводом последње министарске кризе, дошло је опет до расцепа; сада, као и пре прве погодбе, имамо два засебна радикална клуба, са засебним одборима, засебним председништвом и, што је најважније, засебним програмом рада.
Па ипак тај расцеп није данас онако потпун, као што је био за време изборне кампање. Влада, коју данас имамо, постала је заједничким споразумом обе фракције, што значи, да ће у главноме, бар у најважнијим питањима, наћи потпоре и код једних и код других радикала. Колико је познато — а много баш не може да се сазна, ма да би било у интересу самих радикала, да се то једном за свагда рашчисти и објасни — ствари од општег значаја расправљаће се на заједничким састанцима обеју фракција, а све што је мање важно, све чисто партијске, или боље речено чисто фракцијске ствари, износиће се одвојено на посебне седнице.
Та солуција на први поглед изгледа само као последице нетрпељивости појединих чланова; обично се каже, да су само лични разлози били узрок тој подвојености. Међутим, то неће бити тачно. И ако политичка прошлост многих радикала и с једне и с друге стране чини, да до потпуног јединства не може лако доћи, ипак је још много важнији разлог том цепању начелно размимоилажење обеју група у врло важним питањима општег партијског и државног значаја.
Врло је вероватно, да до овог релативног јединства радикали не би дошли, да их прилике нису на то нагнале. Најлакше и најправилније решење било би распуштање скупштине и нови избори, који би онда ваљда дали превагу једнима или другима и на тај начин створили чисту ситуацију. Међутим, то није учињено, из разлога, који се могу бранити. Распуштање скупштине, припрема за нове изборе, сами избори и ново сазивање однело би и сувише времена, а ми времена немамо. Буџет треба свршити што пре, то је један разлог за нераспуштање; осим тога — а то је још важнији разлог — спољне прилике су такве, да у сваком случају морамо имати скупштину. Сваког тренутка може се указати неминовна потреба, да народно представништво мора бити на окупу. Ето због свега тога радикали више воле да се муче и петљају с овом и оваквом скупштином, но да распусте ову и распишу нове изборе. Питање је сад, какав пријем чека у скупштини буџетски пројект г. Лазе Пачуа. Одговор није лак. Један део самосталних радикала опоноваће му енергично, то је без сваке сумње; некадашњи фузионаши биће сви без разлике за њега и то је несумњиво, те ће тако судбина и буџета а и саме владе лежати у рукама оних самосталних радикала, који пливају између две струје, приближујући се час лево, час десно.
Ако не искрсне каква изненадна препрека, може се по својој прилици изнести закључак, да ће буџет у главноме ипак бити примљен с врло незнатном већином од 15—20 гласова.
Тако за сад изгледа; сутра ће већ можда изгледати сасвим друкчије.