Позоришни преглед (2)

„На дну“ — „Ромео и Јулија“ — Гђа Десанка — Свечана представа — „Вештица“

Што се тиче Ромеа, ствар стоји сасвим друкчије. Г. Милутиновић је готово дорастао овој улози. Он је и млађан и разуман, пун топлине и осећаја, допадљива појава и располаже изванредно пријатним органом, који покадшто осваја. Наша позорница све то увиђа и обилато га експлоатише — за мале паре. За мале паре, то понављам, јер је страхота, како је мало плаћен овај савесни радник, који сад већ готово у свима комадима држи прве улоге. (Зар није играо и Сеоског Лолу?…) Али то је зато, што се у нашем позоришту, сасвим по чиновнички, одређују плате „по годинама службе“, а не по раду и вредности.

Господин Милутиновић није још, додуше, довољно сређен, није још углачан у пуној мери; руке и ноге још доста често праве опозицију његовој игри; покадшто се мало споречка и с нагласком… Али то ће се све изравнати и доћи на прави пут, а он је, покрај свега тога, увек једна од најсимпатичнијих појава у нашој позорници и најбољи глумац млађега нараштаја. Само мало мање — кидања.

Као што рекосмо, он је релативно добар Ромео; али за таквога Ромеа није оваква Јулија. Таквој Јулији би као Ромео много више приличио г. Раја Павловић.

Што се пак тиче подела улога уопште, ако погледамо, само примера ради на овај комад, који у том погледу изгледа да је типичан, видећемо, да се код нас ништа не пази ни на тзв. „споредне улоге“, ни да за добар утисак целокупне представе не може бити „споредних“ улога. Шекспир бар није писао такве споредне улоге о којима би се смело не водити рачуна1. А овом се приликом, ето, као нарочито, није водило рачуна о доброј половини улога, као што се често пута чини и са другим комадима.

Ваљана режија и паметна подела улога могу много да допринесу жељеноме ефекту сваке представе. Слаба позоришта, у којима се разумно ради тиме се и помажу, што обраћају пажњу на сваку ситницу и што се и „споредне улоге“ додељују бољим глумцима, само ако одговарају њиховој струци и репрезентују нарочит карактер, те тако поред добре целине, много мање пада у очи немање великих уметника.

Ако је, на пример, тешко наћи Јулију, мајку јој је лако наћи, и онда зашто да ту улогу игра гђа Марковића, која је, женска, субрета.

Или, коме је то смртном бићу могло пасти на памет, да улогу оца Ромеова, старога Монтекија, главу једне породице и читаве странке у граду, додели штркљастоме, млађаном хористи г. Мокрањцу? Ама нека он не би имао чак ништа да каже, довољно је већ и да на листи то стоји наштампано, па да се поквари ефекат. Ми нећемо да улазимо онде у оцену уметничких подобности младога господина, који може бити добар певач, али рђав — старац; само он није персона за благога оца у овако трагичном моменту, ако је ово требала да буде озбиљна представа. Иначе је требало и улогу Капулетова дати г. Ћамиловићу.

Па погледајте грофа Париса, који, ма како да је код нас брисан, остаје улога од значаја, јер је то особа за коју треба да се уда најглавније лице у комаду, Јулија. Један познати коментатор Шекспирових дела вели за Париса: „Он је млад, леп, сјајан каваљер, отменога, можда нешто укоченога држања, те ваља обратити пажњу, да дође у руке само ваљаног глумца“.

Јамачно је зато код нас та улога и дата г. Ивану Динуловићу.

Толико о томе питању за сада.

Нека нам је на завршетку допуштено, да о гђици Петковићевој кажемо још и ово: ми не одричемо њој сваки таленат; има доста улога, у којима би се она могла успешно употребити, па да буде добро и њој и нама, само у такве улоге не спада никако и дете Јулија.

Не бисмо имали ништа противу тога, да у недостатку употребљивих уметница, давањем значајних улога неку извичемо за такву — кад би то био добар метод; али није, јер би, тако радећи, у току времена могли доживети, да имамо пуно позориште извиканих уметница. А од тога не би било користи.

О дневним представама не можемо, говорити. Оне стоје ван новинарског посматрања. Зато ћемо преко тога, као и преко добро познате „Мадам Сан-Жен“ одмах прећи на оперету (Птичар), за коју се већ толико њих беше поплашило, да ће је нестати са наше позорнице — тек колико да поменемо, да је тога вечера први пут ступила на позорницу, као ангажовани члан — госпођа Десанка.

Госпођа Десанка

Позоришна је управа добро учинила (а то она и сама зна), што је примила гђу Десанку. Док се још буде на нашој позорници певало, од ње ће позориште имати користи, јер је госпођа добра и спремна певачица, о чему већ постоји неподељено мишљење. Али би се могла, можда, повољно употребити и као глумица, што она још није и што тек треба, учећи и радећи, да постане. Она има шика, елегантна је појава и за њу би се лако нашло посла у модерним комадима, нарочито у француским комедијама. Само не треба сметнути с ума поступност, која је и ту потребна, као и на сваком другом пољу. Ваља што чешће да излази на позорницу, па ма то и не било увек у првим улогама.

„Ливничар“

После овога је дошао Онеов „Ливничар“, који се у нас још увек радо гледа и доста добро представља, зато што у њему учествују наши најбољи глумци, па онда — свечана представа.

Свечана представа

Приређена је у славу стогодишњице српскога устанка. Пошто је за честе прославе у земљи Србији тешко увек набавити погодан комад за свечану позоришну представу, била је врло згодна мисао користити се народном песмом. Избор је био добар, и та је мисао делимично била добро и изведена. Разуме се, да се понешто могло још скратити (разна понављања), а многа су се места могла, ради боље целине и округлине попунити имитованим народним стихом. Причања народне песме су за овакву прилику веома топла, дирљива; лепота наше народне поезије изишла је у свечану руху пред нас у свој својој лепоти.

Поред слика из народне песме — „Почетак буне против дахија“ — биле су у програму и две оригиналне тачке: „Пролог“, од познатог нашег песника Милорада Митровића, и „Заклетва“ од С. (јамачно Сретеновића). Обе су стварчице биле пријатне и добро смишљене; прва са доста поезије, друга такође пријатна и, како смо чули, извађена из већег дела.

Ако поведемо реч о артистичкој страни ове представе, онда ћемо се на самом почетку спотаћи о крупну ствар: Вила — гђица Петковићева. Ово је опет погрешка, и то велика. Гђица Петковићева је права супротност од сваке виле. „Вила (еине Арт Нyмпхе) је, свака млада“, вели Вук, „лепа, у белу, танку хаљину обучена…“ — Дежмекасте виле никад не би облачиле танке хаљине. — А то што Вук овде нарочито спомиње „белу, танку хаљину“, тиме хоће да се изрази, провидност, ваздушност, нежност самога бића вилиног. Погледајте Вилу нашега најбољега данашњега сликара Паје Јовановића. Оно је права из горице вила. Али њему није седела као модел гђица Петковићева. — За изванредну лепоту песник каже „лепа је као вила“. Кад народ хоће да изрази особиту окретност, брзину — рецимо, младих добрих коња — он с одушевљењем подвикује: „лете као виле!“ Виле, као што се зна, и лете („долетела са планине вила“ нпр.) Нека проба гђица Петковићева да полети. И покрај најбоље своје воље, персона јој њена то не би допустила. Ми гђици Петковићевој не одричемо таленат за друге улоге, смо за летење није.

Слика „У збегу“ била би много пријатнија, да је причу онога старца, макар мало и скраћену, когод отпевао уз гусле. Утисак би био неописан. За око је слика била доста лепа, само је могла бити многољуднија.

Од свију слика најбоље је изгледала друга: „Дахије“. У њој је врло добар био г. Милутиновић (Фочић Мехмед-ага), старајући се похвално, да у својој дугој и тешкој беседи разним изнијансирањем избегне досадност веома честог понављања овога стиха: „Он је паша а ја сам субаша!“ — Г. Гавриловић је играо пријатно и доста доброћудно старога Хоџу, само је некако говорио на ноте, почевши од најдубљих тонова и пењући се на више. Срећом, његов је говор кресао баш кад је достигао највишу ноту. Иначе би га одатле морао преузети какав тенориста.

„Сеча кнезова“ и „Карађорђе“ биле су две веома слабе слике. У првој је још и веома оштро падала у очи невероватна разлика између злата, које је на себе натрпао Илија Бирчанин, и дроњака на ономе народу у коме се не виде ни једно зрелије лице, него све неки палилулци и фићфирићи. Бирчанин је изгледао као да иде на венчање а не на клање. А Алекса Ненадовић?… Међу нама буди речено, он насигурно није онако изгледао.

„Заклетва“ је још понајбоље прошла. Само бисмо овде пријатељски замолили редитеље, да нам се у овом свечаном тренутку закуну, да г. Стојчевићу неће више давати озбиљне улоге. Нека он буде одличан комичар, ако хоће, ту га нећемо дирати; али сердарство и пиштоље нека остави другоме. Он је овде пре личио на терзију него на сердара. — Додуше, кад он грмну својим убедљивим и страшним гласом, Црни Ђорђе се одмах прими за вожда… У публици се у тај мах зачу смех — не знам зашто.

„Бој на Мишару“ није био то у слици, него само у причи. Ј. Димитријевић нити је добро изгледао, нити је лепо причао. Куд се деде његова много хваљена дикција? Ако игде, овде је имао прилике да је покаже. Сем тога, човек, који прича о боју, и враћа се из боја, треба да личи на ратника, а не на чорбаџију.

Оркестар је овога свечаног вечера био страшан. То већ није био позоришни оркестар, него чешка сеоска лирика. На њу је нарочито подсећао у последњој слици, свирајући „Од Босне се…“, којом се приликом чула само једна трумбета, бас и слаба виолина. Међутим то није требало да буде, бар овога вечера не, из простог разлога, што су оркестарске продукције истакнуте као програмске тачке ове свечаности.

„Вештица“

Као принову добили смо драму старога мајстора бинског, Викториана Сардуа — „Вештицу“. То у самој ствари није била вештица, него ју је за такву прогласила проклета шпанска инквизиција, само да би је могла у славу божју попети на спалиште. Међутим то је лепа и млада удова, племенита и паметна Маварка Сораја, која воли Дон Енрикеа од Паласијоса. И Дон Енрике, као што се правоме Шпањолцу приличи, љуби њу, али мора и преко своје воље да се ожени слабуњавом ћерком намесниковом. Сад долази једно убиство, па бегство Енриково и Сорајино, па њихово хватање, па инквизаторски суд у неком подруму, у којем г. Стојчевић опет игра неку страшну улогу, да вас жмарци подиђу и у којем Сораја, богами, очита добру буквицу шпанским инквизаторима. Наше галерије разуме се, пљескају. А како и не би? Догрдили нам, просто, ти инквизатори, па нам лакне, кад им тако неко искреше. После тога, ми смо и људи куражни и љубимо слободу мисли.

У томе подруму, дакле, осуди инквизиција — разуме се, ноћу — Сорају на спалиште, пошто је признала да је вештица и да иде на врзино коло, само да би спасла свога драгана.

Долази последњи чин са спалиштем. Али до паљевине не дође, пошто је Сораја требала да пробуди из хипнотичког сна намесникову ћерку, те јој овај поклони живот. Али јој попови не даду живети; они натуткају побожан народ, да „вештицу“ баци на спалиште.

Међутим, у тој се гужви деси нешто друго. Сораја и Енрик поједу некакав мали колач и напречац умру, још пре но што су га прогутали.

Овај комад је писао Сарду по поруџбини Саре Бернардове за њено позориште. Можете мислити шта изиђе, кад се оваква два шпекуланта удруже.

Ми немамо ништа противу овога комада. Публици изгледа да се допао. Сарду је симпатичан писац. Наши глумци воле овакве комаде. И ако буде позоришту од користи, нека га, нек остане, и тога је потребно.

Глумци су добро играли, а редитељство нас је и овога пута (ох, оно је галантно!), послужило, поред осталог, и једним нарочитим пукетићем. У другом чину, дало нам је један меланж у виду дворане састављене од разних архитектонских стилова, разних и по времену и месту. Предње су кулисе биле некаквога римског стила, средње нешто налик на ренесанс, а позадина је била, ако се не варам, у рококо стилу. Драма се, међутим, одиграва у Толеду 1506.

То ти је оно:

Ој, ти бино рококо
Намешта те макар ко!

  1. Погледајте само, ради илустрације, Хамлета, па реците, има ли тамо и једне улоге, ма како она била мала, која не би тражила доброг глумца? ↩︎