Ма како да је рат у овом времену нешто тако страшно, да се ништа ужасније не може замислити; ма како да је скопчан са огромним тешкоћама како због саме даљине од центра рускога племена тако и због природних незгода, ипак га је народ руски прихватио и потпомаже га свим силама. Беше се, у почетку пронео глас, да је тај рат у Русији врло непопуларан, да се, као и све друго у тој „варварској“ царевини, потпомаже једино под пресијом. То није тачно. Ако се нешто и чини под пресијом, никако се не мора под пресијом давати новац на потпомагање рата, нити се може насилно узимати од појединаца онолика роба, коју дају као прилоге добровољне за израду војничког одела; а још мање се може под пресијом бесплатно израђивати одело и прибор за војно слагалиште санитетско. Разлог овоме лежи у самој природи рускога народа. То је народ, у коме лична иницијатива игра веома важну улогу. Колику то корист доприноси једноме друштву види се из овога. 4 фебруара један од угледнијих кројача у Москви иснесе мисао, да би боље било да они сами израђују одело за војску, него да пошљу Црвеноме Крсту новац као добровољни прилог. Та је мисао одушевљено примљена, и истога дана московски су кројачи образовали друштво, које је одмах и приступило послу. То је друштво одмах добило до 7000 аршина материјала за одело, преко 6200 бунди, једна је госпођа послала 10 шиваћих машина, општина московска одредила је друштву помоћ од 48.562 рубље. За тим су се слична друштва образовала у свима великим варошима руским. Док једни шиљу у такве друштвене радионице готову обућу, одело, материјал, дотле други шиљу своје мајсторе, да безплатно раде, а маса радника долази сама, да безплатно ради.
Сем тога и руски Црвени Крст, који располаже огромним средствима, добио је ових дана преко 1.349,000 рубаља; сама редакција „Новога Времена“ скупила је до 500.000 рубаља. Кад се овој суми дода још и прилог руских чиновника (1-3%) од плате) и кад се узме у рачун и то, да је ова сума скупљена само до 10 фебруара, и да прилози још непрестано падају, тада се тек може видети, шта све могу да учине предузимљиви људи.
Није без интереса погледати у списак дародаваца: тамо се могу наћи имена и сељака и саветника, и слушкиња и грофица, и студената и радника: радник откида од своје бедне наднице, а студенат поклања и медаљу своју, коју је добио у школи.
И док се овако на једној страни гомилају средства за лечење рањеника, за одевање војске и потпомагање породица изгинулих војника, дотле се на другој страни скупљају многе добровољачке чете под заповедништвом старих ратника, вежбају се и припремају, да, кад затреба, и они изиђу на бојно поље, да бране своју отаџбину. Ово грозничаво припремање, ово одушевљење за рат много потсећа на бурну Француску из времена прве Коалиције.
Овоме ужурбаном припремању није узрок страх од Јапанаца. Зна се у Русији, шта све може Јапан и колика је његова сила. Него је главни разлог у томе, што се Руси надају и већем заплету. То се види и из писања по свима руским листовима. Колико се та бојазан од даљих заплета распрострла и колико узнемирава духове, може се видети из једног приватног писма, где се, између осталога, вели: „Сада су у нас односи страшно заплетени због рата на Далеком Истоку. Свакога тренутка очекујемо мобилизацију нашега округа. Рат се, дакле, започео, али како ће се свршити и где, то је за нас тајна, која нас страшно мучи.“
Као што се види, овај непопуларан рат постао је наједанпут врло популаран, пред једном општом опасношћу. Та је опасност у толико већа, што је и само време врло рђаво за ратне операције. Што се пак на бојишту дешавају ретких, махом незнатни сукоби, томе је опет узрок непогода, која, у овим приликама, може више нашкодити, него и сам рат.