Негалантна посматрања
Шта вреди жена? Ако њу запиташ, рећи ће ти, да злата вреди. Питаш ли њене пријатељице, добићеш одговор да не вреди ни пребијене паре. А просилац је цени по ономе, шта уз њу дају. Ако има много, онда је добра партија, ако нема ништа, онда је младожења будала или магарац — баш по мишљењу самих жена. Пошто оне себе најбоље познају, врло је значајно, што никако не могу да појме, како је човек здравога мозга може узети без мираза.
Ако савите фино одевену и каткад мало испуњену или намоловану Европејку покрај увек свучене Хотентотке, дебелих усана и отомбољених груди, насигурно ће култивисана Европљанка бити уверена, да је (по Дарвину) даље измакла од првобитне животиње него Хотентока. Али која је од њих две свеснија своје рођене вредности, Европљанка или Хотентотка? Да видимо.
За одређивање женине вредности има један термометар. Према њему вредност Европљанке и Американке стоји сигурно испод нуле, јер тата мора дубоко да завуче руку у кесу, ако хоће да му неко прими његову Еву. А вредност Хотентотке стоји, напротив, изнад нуле, и то понекад врло високо, јер њезин просилац мора да плати, ако хоће да је од њеног оца добије. Каферска жена вреди две до десет крава, према друштвеном рангу њене породице. А ко данас код нас пита много за породицу?
Код нас опевају песници женидбу из љубави као дивно, племенито, поетско дело. Само зато што је младића заслепела страст, па се везује пре него што је своју Јулију метнуо на вагу — само зато што је узима џабе! А како тек дивна, племенита, поетска мора да је љубав у црнца, који не тражи ништа да му се плати, и чак ништа ни бадава не добива, него још мора да доплати. Тој љубави нека песници песме певају, љубави која десет крава жртвује за једну слатку гараву женицу. Десет крава дају ти млека, дају ти блага. Слатка Јалалу даје ти децу, а њима млека. Прозаични путници кроз Африку, надувени Европејци, говоре, како тамо доле просац плаћа зато за младу што је после тера да ради у пољу. А од чега ће да живе, кад је за њу дано све своје краве?
Један белгијски путник, пожудан на жене, хтео је тамо једанпут да заведе европске обичаје, па је покушао да заведе цену за миловање црних лепотица; дивљаци су га зато појели. Отуд се види, како се витешки бори у прашумама за женски образ и част. Јер Белгијанци нису мекушци и слаботиње, добар се стомак за њих тражи.
Али нису за дивљење само црнци чије госпођице имају већу вредност него наше, чак и кад су тако јефтине, да се и за мало прасе могу добити. Погледајмо на другом крају света Самоједе. Тамо на месту крава, бикова и свија видимо северне јелене, без којих вам стари Сибирац неће дати да цмачете љупко, лојем намазано, лице његове кћеркице. У Новом Мексику доводи момак пред кућу обожаване сињорине неколико ватрених вранаца, који ће њеном оцу као успомена на њу остати. И млад Бедуин шаље коње и овце, кад случајно спази откривено лице лепотице, за којом жуди, те јој одреди вредност; он не купује мачку у џаку, као други Мухамеданци. Они само онда знају шта пазаре кад пред кадијом закључују „брак на отказ“, а кад узимају жену на цео живот, не виде је пре него што је уведу у харем. Европејац се чуди тој храбрости Мухамеданаца, а не види, да је он куд и камо храбрији. Господар харема узима жену за цео живот, кад је богата. То је проста трговина, сасвим као код нас. Уз паре мора да прими и жену, и тада му је једнина нада да неће бити баш велики баксуз. Он слепачки вуче срећку на лутрији. Европејац отворених очију срља у несрећу — за мираз.
Где култура напредује, ту видимо да вредност њена опада. Код старих Јевреја морао је момак да плаћа за девојку, а кад јој је цена била одвећ велика, он је, као оно Јаков у Библији, одслужио код њеног оца онолико колико она вреди. Грци су такође куповали или отимали девојке, и тек Римљани заведоше мираз уз прву, праву жену.
Ти су Римљани највише криви за ово стидно модерно склапање бракова. Господин заручник шаље, истина, цвеће у кући свога будућег таста, али га узима на вересију с намером да га плати миразом, исто онако као и веренички прстен. Имањем своје жене плаћа грехове из бећарског живота. А код некултурног света одржава се принцип, да отац не да кћер џабе. И зар тај принцип, уз пркос свему, није доказ, да су дивљаци ипак бољи људи него ми?
Питајте сад, због чега је та „вредност жене“ код нас тако пала и зашто се она респектује само још код црнаца и Ескима? Црнац плаћа за жену, што је она за њега практичан предмет; белцу мора да платите па да је узме, зато што је она за њега често само скупо задовољство, што је можда само леп кућни украс, који човеку после неког времена постане досадан, јер му дотужа гледати га. Тај преокрет, знак је опадања наших обичаја, које је непрестано упоредо корачало са растењем наше остале културе. Поезија љубави игра све мању улогу, њу замењује проводаџија „100.000 динара мираза“! Дивна партија толика сума све друго заглади. „Лепо образована вредна девојка, лепа…“ Не говорите ми то, не губите време! Ако нешто „носи“ узеће је свако, ако не носи, нико. Такво је наше време. Жалосно време!
Али једну олакшавајућу околност наш мудри Европљанин ипак има: Ако и не узима жену џабе, он бар увек пристаје да је џаба врати.