Посланик Јаков Чорбић поднео је Народној Скупштини предлог, да се варошка трошарина у Београду смањи на све оне животне намирнице, које су неопходно потребне сиромашнијем делу становништва. Тај предлог био је већ и пред Државним Саветом, био и у одбору, па ће данас-сутра изићи и пред Скупштину. Каква га ту судбина чека, не може се унапред рећи. Апатија и површност, којом се све наше скупштине одликују пред свршетак сазива, учиниће можда, да и овај предлог не буде онако проучен и решен, како по својој важности заслужује.
А он одиста заслужује, да се о њему и озбиљно промисли и да се на врат на нос не решава. Интереси Београда то најкатегоричније захтевају.
Остављајући засад на страну сам факт, да је свака трошарина, коју сви делови грађанства подједнако подносе, коју чак сиромашније породице, у којима обично има више глава за исхрану, подносе јаче но имућније — најнеправеднији начин порезе, ми ћемо да се зауставимо само на оном делу питања, који се директно односи на предлог г. Чорбића. Он тражи да се смањи трошарина на купус, пасуљ, живину, јаја а нарочито на млеко. Изоставивши живину, која је већ по самој цени својој артикл којим се само имућнији свет храни, све остало сачињава најважнију храну за сиротињу. Ако смањимо трошарину на те намирнице цена ће им морати пасти те ће сиротиња моћи лакше да се храни, то је неоспорно. Ма колико да би та олакшица била мала, она би ипак за танке кесе била осетна. Нарочито би се то опазило на млеку. Нешто због нерационалне производње, нешто због велике трошарине, у Београду је данас млеко скупље но у Берлину, Паризу, Лондону; оно је уопште тако скупо, да сиротнији човек не може ни да помисли, да га купује. Тиме су сва сиротнија деца у Београду лишена једне хране, која је за њих. Без доброг млека у довољној количини не можете имати здраву децу, то зна не само лекар, него и сваки лаик. Смањивање трошарина на млеко и остале најобичније животне намирнице био би један од оних многобројних услова, које морамо да испунимо, ако хоћемо да престоница Србије у здравственом погледу напредује.
Нека нам се не говори, како би то био страховит удар за општински буџет, како се започети велики (!) радови не би могли извршити и тако даље. Десет година се то већ говори, десет година свет, нарочито сиротиња, плаћа, а никакве вајде од тога не виде. А ако се баш без тих прихода и не може, нека се створе на другом, целисходнији и праведнији начин. Нека се на пример ударе још веће таксе на алкохолна пића, или ма шта друго, у храну само нека се не дира.
Погледајте на нашу сиротињу, нарочито на сиротињску децу, па ће вас, ако имате очију и ако имате душе, страх ухватити. Све је то кржљаво, јадно, скрофулозно, јехтичаво: свакоме вири смрт из очију. Наравно, није само оскудица у јевтиној храни учинила овој беди. Има их још многих других. Сва они морају, да се отклоне; ако храна бар донекле постане јевтинија већ је нешто учињено, а временом учиниће се и остало. Главно је, да се једаред почне. Београд је данас један велики расадник јехтике и свију осталих кужних болести. Све што се учини, да се здравље у њему поправи, добро је учињено.